ruku i stavi je sebi na bedra. Prepala sam se! Vidim ja, neće na dobro
da izađe. A lepo mi!
I ćutim. Puštam ga i dalje. A on se osilio kad vidi da se ne bunim.
A zna, beštija, da mi prija. I nije prestajao sve dok sama nisam poželela da nikad ne prestane.
Možda je tada počela moja propast. Ali kad sad pomislim, opet
bih isto učinila.
I tako, našla se bula u čem’ nije bila. Bolelo, jašta! Ali zaboravila
ja na bol. Posle više nije! A on srećan i presrećan! Kô da je i njemu
prvi put. Ljubi me i tepa da sam njegova ljubičica. Da mirišem kao
cvet, da sam neubrana.
Moram da priznam da sam posle bila i zbunjena i uplašena.
Znam ja da to nije u redu. Ne radi se to pre braka! Nemaš burmu na
ruci, ništa nemaš! Samo ludu glavu i vrelo telo. A znam i da sam
volela mog Ranka. I da bih ga opet pustila da sa mnom radi šta želi.
Valjda mi bila tak’a sudbina!
Čekala bih ga sva ustreptala posle utakmica, a on se iskradao od
ostalih, hvatao me za ruku i vodio u obližnji šumarak. Neću da vam
pričam šta smo radili. I vi to radite, samo zamaskirano, u potaji, da
vas niko ne vidi!
Najsmešnije je što sam, zahvaljujući Ranku I Radovanu počela
nekako da se družim i sa Vesnom. Našli bi smo se nas četvoro, sedeli
u poslastičarnici i pili kabezu. Naravno na Radovanov račun. Gledala
sam Vesnu kako uspija ustima dok priča, kako uzima čašu sa podignutim malim prstom. Uvek je imala lepe haljine. Ona i Radovan su se
trudili da drže razgovor na visini dok smo Ranko i ja samo sevali
očima jedno na drugo. I redovno se završavalo tako što bi smo se nas
dvoje u jednom trenutku pogledali i skoro istovremeno ustali od
stola. On bi mi prebacio ruku preko ramena sve dok bi nas neko
gledao, a kad bi smo zamakli, joooooj, kako me je stiskao uza se! I ja
njega, neću da lažem ono dvoje zalupanaca i dalje je ostajalo da piju
kabezu.
I trajalo to celo leto tako. Išli smo van grada, tražili usamljena
mesta gde nas niko ne vidi. I ljubili se i mazili do besvesti.
123