– Volene.
Mladić koji je dotad ćutke stajao naslonjen na zid se uspravi
hitro.
– Da?
– Daj gospodinu...
– Lokvud. Hokus Lokvud.
– ...gospodinu Lokvudu sto zlatnika i isprati ga napolje.
– Da, gazda.
– Gospodine Lokvud, pretpostavljam da ste upoznati sa protokolom... vraćanja duga?
– Naravno. Dobićete vaših sto sedamdeset pet zlatnika do kraja
meseca.
Mladić se ubrzo vrati sa platnenom vrećicom i dade je gnomu.
Čovek za stolom ga je i dalje mrko gledao.
Hokus klimnu glavom, stavi polucilinder koji je gužvao rukama,
na glavu i izađe hitro ne čekajući da mu pokažu vrata.
Ovo je verovatno bio najniži momenat u njegovom dosadašnjem životu. On, jedan Lokvud, od majstora – zanatlija sa Velikog
Brda da traži pozajmicu od lopova. Osećaj srama palio mu je kožu
tako da nije ni osetio dah hladnog noćnog vazduha Košnice. Naravno, to nije bilo ništa u poređenju sa traženjem novca od nekog iz
familije. Ne. To uopšte nije bila opcija. Istina je da taj novac verovatno ne bi morao ni da vrati, što je svakako pogodnije od plaćanja
masne kamate ovim derikožama, ali je zamišljao da bi se od sramote
zapalio i sagoreo u mestu. A on je bio najbesramniji gnom na svetu.
Kao što je rekao zelenaš lopovske gilde, novac se u Mračnoj četvrti
mogao pozajmiti na svakom ćošku i to sa povoljnijim kamatama. Ali
te kamate bi neretko odjednom postale duplo veće, pa četiri puta
veće... U poređenju sa tipičnim čovekom iz Košnice, Hokus je bio
svetac.
Otišao je iz stana jedan peščanik pre nego što su rekli da će doći
da ga izbace. Nije im pružio to zadovoljstvo.
Koračajući mračnim kaldrmisanim ulicama, razmišljao je gde bi
mogao da nađe novo prenoćište. Ovoga puta neko znatno skromnije
12