Mirjana CVETKOVIĆ
FUFA
Znate li šta je to fufa? Naravno da ne znate!
Ja znam! Mene tako zovu!
Nije mi tako ime. Kum me je krstio Ljubica. A čula sam i zašto.
Rekao kum da nikad nije video tako jasne, ljubičaste oči kod neke
bebe. Kao ljubičice. I eto, dade mi ime po cvetu. Mislim da nikad niko
toliko nije promašio. Hm! Sve sam bila, ali cveće nikad!
A fufa me zovu oni koji bezbedno i mirno sede iza svojih zamandaljenih prozora, čuvaju svoj porodični mir, srču supu na nedeljnom
ručku, a jednim okom gledaju ko to dolazi na moja vrata. Razmiču
zavese i vrebaju kad će moji noćni posetioci da se iskradu i ispraćeni
lavežom pasa odu u noć.
Fufa se ne rađa. Ona to postaje. Nekad od svoje volje, nekad jer
je okolnosti nateraju na to. I recite mi, molim vas, jesam li kriva što za
sebe tražim radost života? Jesam li kriva što želim na svojim grudima, butinama, stomaku da osetim mušku ruku? Mislite li da je lako
biti sam? Probajte! A onda me osuđujte!
Nisam ja oduvek bila takva. Rasla sam kao i svaka devojčica u
palanci Bogu iza nogu. Sanjarila o nekom posebnom koji će doći,
uzeti me za ruku i odvesti u lepši život. Nisu ta sanjarenja bila prevelika. Valjda nisam ni znala kako se živi, pa moje maštarije nisu ni
odlazile dalje od kućice i bašte, od čopora dečurlije oko mene, od
osmeha koji je uvek samo za mene bio rezervisan.
A kada sam se zadevojčila počela sam da hvatam zadivljene
poglede muškaraca dok sam prolazila. Brzo sam se razvila. Moje
grudi su htele da iskoče iz prerasle bluze. Ljuljala sam kukovima
119