Ради лакшег сналажења, историчари су поделили време на камено, метално, бронзано... тачније, поделили су прошлост на епохе. Могло би се констатовати да се отворило ново поглавље у људској историји- пластично доба!
Задржите се мало на кеси коју сте добили у продавници приликом куповине. Колико пута ћете је искористити, а колико је потребно да се иста разгради и нестане са лица Земље?
Да ли сте знали да када бисмо развукли све пластичне кесе које се произведу на годишњем нивоу, имали бисмо довољно материјала да обмотамо Земљу 7 пута! Признаћете да је то заиста велика количина једнократног отпада које прети да нас потпуно затрпа.
Брзо, дохватите најближу флашицу воде. Примећујете ли нешто чудно? Да ли вас је икада занимало зашто се на пластичним боцама у којима се продаје флаширана вода налази датум рока трајања? Од кад вода представља кварљиву робу?
О овим и многим другим важним стварима које доводе у питање постојање целокупног живог света, говорили су наши гости из,, Центра за развој идеја’’. Предавање је уприличено у библиотеци школе, а госте је довела професорка биологије Сандра Јевремовић Крстић. У занимљивој интерактивној радионици, на којој су узели учешћа и чланови Радионице креативног писања коју води Тања Таубнер Гајић, ђаци наше школе су се упознали са једним од основних проблема екологије, а то је управо пластика и њена примена, чули како да, почевши од себе, мењају понашање ради опште добробити.
Размислитислимо заједно о свему овоме! Катарина Гојковић 4 / 7
Седим у излогу. Гледам пролазнике. Чекам када ће неко поново да ме купи да би ме се убрзо заситио и сигурно ме се отарасио. Сећам се... та девојчица ме је добила за свој седми рођендан. Обожавала ме је. Била сам њен најлепши поклон и постала сам центар њеног света. Дала ми је и необично име. Назвала ме Микаса. Где год би ишла, водила је и мене. Тако сам упознала свет. Девојчица ме је пазила као ружу под звоном од стакла. Била сам тако срећна. Али, након неког времена, када је одрасла, ја сам све чешће остајала на полици док је она била напољу са својом тада најбољом другарицом. Да... тачно се сећам када ме је њена мајка ставила у кесу и бацила. Сама, остављена и повређена, чекала сам свој крај јер претпоставили сте већ- ја сам лутка од пластике. Требало је да ме рециклирају и од мене направе нову лутку која ће вероватно имати исту судбину као и ја.
И тако... седим у излогу, гледам пролазнике... Чекам када ће неко поново да ме купи и желим, тако желим да ме се нова девојчица не засити брзо и да ме се не отараси на начин као она пре. Седим... и питам се зашто ме нико не види!
Теодора Глигоријевић 1 / 6
( прича настајала током радионице везане за екологију, дакле – наизглед неспојиво могуће је да се споји!)