СТРАХ, ТО ЈЕ ОНО ШТО МОРАМО ДА ПРЕВАЗИЂЕМО
Хемијска школа нас дозива. Целе ноћи нисмо ока склопили. Невидљива рука нас одвлачи из
сигурности наших домова, право у утробу страшне аждаје на Бановом брду. Док нас полако
увлачи у унутрашњост, водимо расправу о томе ко ће први бити прогутан. Наравно, предност
смо препустили нашим професоркама Снежани Маринковић и Сандри Јевремовић Крстић. Док
смо у унутрашњости школе чекали да почне наш највећи кошмар, стигао је и наш директор
Јасмин Николовски са речима и малим знаком захвалности за директорку Хемијске која нам је
великодушно отворила врата њихове лабораторије. Леа и Марија, девојке из Петнице су
дошле да нам покажу неколико експеримената, тачније вежби, које нас чекају на Републичком
такмичењу. Сецкање лишћа, његово уситњавање, наше алергије, испарење добијене течности,
разликовање крвних елемената под микроскопима... ништа од тога није ОНО СТРАШНО. Хорор
тек следи.
Тежак и непријатан мирис урина и крви шири се ходником. Излазимо из лабораторије и на
столу нас чека крваво изненађење. Нас петоро, Ана Цихабер, Нина Портолан, Сергеј Комазец,
Ђорђе Гајић и ја, бледи као крпе прилазимо и први пут се сусрећемо лицем у лице са
БУБРЕГОМ – мислим да је у питању био свињски! Из петријеве шоље чују се гласови:
„Исцедите нас“, „Обележите нас“, „Ово је једини начин да урадите вежбу на такмичењу“... Као
у операционој сали, стављамо рукавице – љубичасте које смо ми девојчице добиле, биле су
много лепше од оних обичних белих које су дате дечацима, узимамо скалпеле и уз асистенцију
Лее започињемо дисекцију. Бубрези различити али принцип сецкања исти, као и наш циљ –
што бољи пласман на такмичењу. У почетку смо имали малих потешкоћа, али смо, напослетку
све одлично савладали. На крају дана, у рукама смо победнички и поносно носили трофеј –