Закључана уста
Зебра на врху једне оловке
Иако су се мисли ројиле чекајући,
недоречене, није постојао кључ за
отварање те заувек закључане браве. Сва
осећања je затворила баш ту и није им
дала да испливају на површину.
Гледам у једну иритантну зебру. Гледам у
њу зато што ми је то лакше него да пишем.
Она има своје скровиште на врху једне
жуте, чак онако бљак, превише срећне
жуте оловке.
Ни сама није знала до чега ће то да је
доведе али је остала ћутке, само гледајући
свој мали свет, кaкo полако губи своју
популацију, која ју је некада обожавала.
Кад год одложим оловку на сто, њен
федер, којим се она грчевито држи за њу,
опомене ме да нисам урадила све што је
требало.
Тих дана је свакога одбацивала од себе и
то је трајало већ дуго, док готово није
остала сасвим сама. Као да се плашила да
дозволи било коме да продре дубоко у
срж њене утробе мисли и ту нађе све
скривене емоције, које је тако вешто
ушушкала тишином. Од чега ли је уопште
бежала, питала се. Нико је није јурио.
Ваљда од саме себе. Склањала се од
сопствене сенке, огледала своје тамне
душе. Колико ли је само злобе било
заточено у провалијама њеног срца?
Она вам никада неће рећи колико је
мржње, зависти и љубоморе чувала.
Никада нећете сазнати шта је све навело
њене очи да изгубе свој топли израз и
остану равнодушне. Неће вам рећи зашто
тако гледа на свет, али сазнаћете, тог
тренутка, када својим лаганим кораком,
дошета до вас, белину њеног заразног
осмена, глас звонког сопрана. Тада ћете
први пут видети њене усне отворене,
дивићете се, а нећете ни схватити да их је
откључала само да би своје очњаке зарила
у вас.
Лаку ноћ. Лепо сањајте.
Софија Недељковић 2/2
Не, ниси Викторија. Нисам написала ни З, а
ни А. Разумећете да ме он опомиње јер
његова другарица зебра, коју он воли, и
ако се понекад превише грчевито држи за
његово срце, жели да напишем причу њој.
Жели да се њ