А онда бејаху они што се бунише.
Па у земљу не гледаше. Волели
шуму и горе
Митологија
мисли
Беше један дечак што се плашио
очију. Много.
Дуго, дуго се молио Богу да му
објасни очи, да зна, да се не плаши.
Бог је ћутао. Није хтео да каже.
Пред њим све су очи исте.
Једног дана питао је слепу мајку:
,, Мајко какве су то очи света, ко
то зна? Зашто се плашим? ''
,, Ех сине мој, три је боје света. А
само слепи разликују.
Прво, Бог створи браон очи. Беше
боја земље, од које потекосмо сви.
Око као земља, ако се обрађује
види, иначе коров поче ницати.
Добре су браон очи, чисте као суза
али
лако
се
упрљају.
Чувај земљу и даће ти много.
зелене да гледају високо али на
граници неба. Њима Бог подари
зелене
очи,
да
се
зна.
Ти су сањари, прелепи као и сама
боја али усамљени, сами као и
дрвеће.
Е онда, некако се појавише. Ти
чудни. Ти плави. Што у очима
држе небо.
Плашили су се њих људи. Све што
је од неба свето је. Каже, гледаху
очи много у Бога, у небо, па им Он
подари
плаве
очи.
Чудни су они. Знају. На једном небу
бескрај звезда. Сијају као оне али
воле да нестану.
Прелепе су очи плаве, очи неба али
има нешто у њима. Лако мрак
пада кад сунце заспи.
Чувај се њих, ко за Богом јури
ђаволу
уз
скуте
заврши.
Гледај што ти је дато, веруј што
из земље расте, а небеса поштуј.
Лепша су са Земље ''.
Милош Милић 3/6