Autor: Danilo Obradović
TRANSD-, TRANSCEDN-, TRANSDENM-...
AHA, TRANS-CEN-DEN-TA-LI-ZAM, VEROVANJE DA ČOVEKU MOŽE ILI ĆE (NEKAD) DA
DOSADI OVA VREĆA MESA KOJU NAZIVA TELOM I DA ĆE PREĆI NA NOVI (VIŠI) STUPANJ
POSTOJANJA. ZVUČI KAO GOMILA NJU-EJDŽ
HIPI GLUPOSTI, ALI TRANCENDENTALIZAM
JE POSTAO POPULARAN JOŠ POČETKOM 19.
VEKA KAD SU NA DOKONI ZAPAD STIGLA
VEROVANJA SA DALEKOG ISTOKA I INDIJE. PO
TOM ARŠINU, STARIJI JE OD NEKIH RELIGIJA.
E sad, u početku se verovalo da trancendentnost
(treba mi neka skraćenica; teško mi je da iznova ovo pišem, prim. prev.) može da se postigne
meditacijom i mističnim silama. Kasnije su razni
opijati ušli u igru da bi se na kraju i tehnologija
navodila kao sredstvo kojim će čovečanstvo da
obrne igricu koju igramo zadnjih nekoliko milijardi godina.
Ovo je teret koji je film Virtuelna svest preuzeo
svojim nazivom. Vekove filozofskih rasprava
i decenije naučnog istraživanja strpati na dva
sata filmske trake. Ubaciš malo puškaranja i
neshvaćene genijalnosti i nema šta tu da bude
loše. Je l’ tako?! A i svi ti neshvaćeni geniji, a ni jedan kvalitetan film o Tesli. No, da se vratimo na
Transc-, na Virtuelnu svest.
Film je, pored svega, pokušao i da iskoristi opštu
paranoju kod američke i svetske publike na konto prisluškivanja od strane NSA. Znate ono kad
su saznali da svaki mejl, sms, poziv, mesidž i tvit
koji pošaljemo se stornira u Džejms Bondovskom serveru negde oko Solt Lejk Sitija. Ubačen
je još i motiv velike babaroge koja je sposobna da sve te podatke procesuira i iskoristi protiv njih. Sve je to trebalo da udari potencijalnu
publiku tamo gde su najtanji i pune sale su zagarantovane. S tim što to nije bio slučaj; publika
je ipak bila dovoljno pametna. Ili ju je briga za
gore navedene teme. Jedno od ta dva.
NADRINAUKA.
Ko je gledao sad već vremešni film, Kosač, u Virtuelnoj svesti neće naići na mnogo novina. Usled
povrede/bolesti glavni lik, prilično mlaki i pomalo dosadni Džoni Dep (doduše, uloga ovde to
od njega zahteva), umire i iz očaja pokuša da se
aplouduje na mrežu. Nekako uspeva, ali to otvara čitav niz etičkih pitanja, sumnji i strahova kako njemu najbližih, tako i šire javnosti. Ko
je tu kriv (barem isprva)? Žena, naravno. Krhko
žensko srce nije mogli da podnese gubitak dragog, pa je spas tražilo u njegovoj virtuelnoj verziji. Prašta joj se, jer ljubav. U sve se, naravno,
umeša država i sve ode dodjavola.
Film je prepun fensi naučnih i tehnoloških termina, kao i egzistencijalnih pitanja. Zato budite
spremni na često pominjanje: veštačka inteligencija, algoritam, nanotehnologija i nanomašine,
matične ćelije, sintetički organi, umreženost,
trancendentalnost, samosvest, šta je realnost
,šta je svest, šta je duša, itd.
Sve je to lepo upakovano u pitku i lako svarljivu oblandu. Ništa više od pop-art objašnjenja
nije ponudjeno. Što je i razumljivo, jer film je namenjen milionskom auditorijumu, ne akademiji nauke i umetnosti. Ipak, ako ste alergični na
pomenuto pojednostavljivanje, slobodno zaobidjite Tranced-,.. zaobidjite ovaj film. Od nauke
tu je programiranje tj. lupanje po tastaturi pred
masom treperavih monitora, grickanje noktiju i
nanotehnologija koja je predstavljena bezmalo
kao crna magija.
NIJE VALJDA SVE LOŠE?
Naravno da nije! Tu je Morgan Frimen koji
je ovaj put naučnik, a ne bog, narator za
pingvine ili pandur. Glumci su generalno uspeli da izvuku ono što su mogli iz, samo na
momente, originalnog scenarija.
Za pohvalu je što nisu krenuli očekivanim
putem. Nisu se držali klišea hladne,