KOLIKO
POZNAJEŠ
DOMOVINU
– TOLIKO JE
VOLIŠ
Bilo. Jer u jednom momentu smo se
našli tu đe smo, ni makac dalje nijesmo
mogli. Svi na planeti Zemlji. Nijesmo
mogli niđe, a oni koji su otišli od kuće,
pod kućom mislim na Crnu Goru,
jedva su čekali da se dokopaju kućnog
praga. I kad nijesmo mogli dalje od tih
pragova dosjetili smo se đe je blizu đe
se može i đe nam je najbolje sad kad
smo nekako na to prisiljeni. Nije nam
niko morao govoriti stani, pogledaj,
vidi... sami smo željeli to. Jer vremena
se imalo, nije bilo mogućnosti za izgovor
“i ja volim i bih no nemam kad“, jer
smo bili prisutni i otvorenih očiju, jer
nas buka svakodnevnih trka - frka nije
zaglušila, čuli smo i vrapce na grani i
divili se golubu na balkonu. Radovali
Sa juga su nam prijatelji slali more sa distance fotkano, s planine je na fotkama bilo i
snijega na beharu, svi smo imali želju biti tamo đe su ovi drugi, e da mi je pored mora
samo đir makar onako sam pa i ni sa kim, e da mi je na tu ariju gore kod vas, e selo
zdravina tamo je najljepše blago vama, e da mi je što mi ne može biti. Evo uskoro
vam može biti pa da vas vidim...
Iako ovo podsjeća na temu pismenog
zadatka za osnovce, mišljenja sam da
bi se mnogi odrasli obrukali kad bismo
napravili kviz na ovu temu. Tema mi
nije patriotizam, a ni turizam, a jest
oboje. Da to nazovem patriotskim turizmom
iako ne znam da postoji definicija
za takav vid turizma, koji se ovih dana
često pominje - ne sviđa mi se, patetično
je a i tužnjikavo.
Svi koji me znaju, mislim znaju preko
ovog što radim, znaju da sad već decenijama
opisujem ljepote Crne Gore, da
je obilazim i zalazim i u najmilije mi
nedođije, mada nedođija je čist luksuz
u poimanju odmora i uživanja u savremenom
svijetu đe je sve lako dostupno.
ne možemo niđe. U sela, u najbliže
šume, na najbliže livade, pokraj rijeka
đe nam je ostalo davno odrastanje, i
svaka travka, cvijet i samonikla biljka
bila nam je čudo kom smo se divili, i
promjenama na nebu i na zemlji smo
prisustvovali, nijesmo više zemlju brzo
gazili i pred sebe samo gledali... Bili
smo se svakom obliku života... Vidi
mama puž... stani sine da i ja vidim.
I kad se činilo da sve stoji ukočeno od
straha, priroda je radila svoje, samoobnavljala
se i darivala najcvjetnije
proljeće. Slali smo jedni drugima preko
mreža behare i jorgovane iz svog il'
komšijskog dvorišta ili drveta ispod
12 CAFFE MONTENEGRO