Mnogo zuje, malo meda daju
Uvodna reč: Sonja Topalović
I pored svih očekivanja i potrebama za kapitalnim promenama na kulturno-umetničkoj
sceni po postavljanju nestranačkog ministra
u fotelju Ministarstva kulture i informisanja
ništa se posebno nije desilo niti promenilo.
S
a jedne strane činjenica je da tu baš i nema
prostora i volje da se pojedinac na toj funkciji
iskaže, ma koliko to želeo; ona svakako nije uticala
na količinu nade koju smo imali jer je potreba za
tim u nama prevelika. Zarobljeni u začaranom krugu nekako smo prihvatili trenutno stanje, a proces
potmule degradacije u pozadini i dalje traje. Sa
druge strane, postoje pokušaji što pojedinaca, ali i
udruženja i institucija da svojim delovanjem utiču
i nešto promene, ali opet bezuspešno jer ne mogu
da promene sistem; ne utiču na sisteme vrednosti i
pružaju jednokratna rešenja od kojih se brzo odustane jer nakon inicijalnog zaleta obično udare u
finansijski zid.
Oni koji se malo bolje snalaze u preskakanju tog
zida, poučeni lekcijama iz prošlosti više smeste u
svoj džep, dok je izlazna vrednost minimalna. Ironično je to da većina i ne traži toliko sredstva, već
sistemska rešenja i podršku na institucionalnom
nivou da bi se što lakše kretali u ovim i dalje mutnim vodama srpske kulturno-umetničke scene.
6 | bulevarumetnosti.rs
Vođeni parolom „Pare nisu problem, para nema”
mnogi su se usavršili u kreiranju low-cost projekata sa namerom da zaobiđu finansijski zid, ali
onda udaraju u onaj mnogo veći sistemski koji je
nemoguće, barem sa ove strane na kojoj smo mi,
zaobići ili preskočiti.
Naravno, sem u slučaju da poznajete nekoga sa
druge strane pa da vam pomogne u tome (bliža i
dalja rodbina i prijatelji u foteljama tamo negde). I
tako sedimo u senci tog velikog zida u nadi da će
oni sa druge strane jednog dana napraviti vrata, jer
ipak je to njihov posao. Do tada ostaje nam da virimo kroz rupice u malteru i posmatramo one koji žive iza njega. Priča o promenama i obećanja su nešto što je počelo da iritira iole inteligentnu osobu.
Nezadovoljni stanjem sedimo i čekamo jer glas koji ispuštamo niko ne čuje. U jednom trenutku biće
nas dovoljno da viknemo svi zajedno „Dosta je”, ali
do tada živećemo u senci velikih zidova koji nas
okružuju, slušajući obećanja o boljem sutra.
Dizajn: Branislav Pantić