njega ne ostane sluzavi obris nekadašnjeg otelotvorenja genijalnosti. Dok jedino još stvaraocu može biti
jasno šta je to prvobitno bilo. Hrabri se drže toga - te
briljantne materijalizacije originalne ideje. Veruju,
uče, trpe. Nisu svi hrabri.
Oni drugi se lome u oluji koja odnosi slojeve brižljivo prišivenih značenja, pate nad neshvaćenim porukama zatrpanim ispod krša u novostvorenoj postolujnoj civilizaciji i gube onaj pomalo detinjasti
pogled pun iščekivanja nagrade.
Taman kada se učinilo da je imunizacija možda bila uspešna, da je Plačljivko konačno postao HerojAntiSujete, Bandini u nama se budi. Kao da nije
nikad ni zaspao. U mačevanju sa njom, ostane bez
oružja i bez maske. Nemoćni branilac svog dela i
ugleda. Otkriven. Ogoljen.
Nju i dalje jednostavno nije briga! Zna da je čekaju
i time se sladi. Hrani se strepnjom i neizvesnošću.
Ta sveznajuća i svevideća sila, samoproklamovano
božanska. Voli da naređuje (iako niste svesni da to
radi). Voli da bude neprikosnovena. Zašto bi je bilo
briga za one koji pokušavaju da ostvare svoje snove, slepo verujući idealima? Za nju je to preveliki
kliše. Pred njom ništa ne ostaje uz višeno. Ona prosto mora biti iznad svega. To joj je u prirodi. Pred
njom pucaju krhke maske heroja.
Zavarava da nije ništa lično. O, i te kako jeste. Ruku
na srce, ima i ona svoje kriterijume. Nije potpuno
proizvoljna, iako ne može da se odupre maštanju o
tome, pa joj se otme poneki slatki trenutak zanosa.
Ipak, svede se na pitanje ukusa. A kako vi da znate
kakav je taj umetnički ukus kritičara? Večito pitanje i uvek drugačiji odgovor. I kada biste znali, da li
biste svoje stvaralaštvo podredili njemu? I ako je to
82 | bulevarumetnosti.rs
ono na šta ste spremni zarad priznanja izdvojenih
pojedinaca sa mesijanskim kompleksom, u čemu je
onda značaj originalnosti, motivacije i inspiracije?
Čini se da je dovoljno jak i onaj podsvesni, lukavo
osmišljen i pomalo manipulatorski sproveden uticaj kritike na umetnika, bez namernog dodvoravanja i rušenja kredibiliteta. Sopstvenog i svojih karijernih saputnika.
I dalje bezbrižna. Ne pogađa je što izvesni Bandini
sa toliko žara objašnjava šalterskoj službenici da je
baš on pisac sa (jednom) objavljenom pričom, tako
prokleto genijalno napisanom. Što jede samo pomorandže u smrdljivoj sivoj sobi flekavog dušeka i
gasi cigarete na sveže otkucanim pričama u momentu samoprezira. Što čeka do proleća. I duže.
Borba sa večito budnom sumnjom u sebe njoj je
strana. Istovremeno nadobudan, pomalo lud, na
trenutke neshvatljivo nesiguran, sličan je Fanteovom svaki Bandini ovoga sveta. A opet, potpuno
jedinstven. I za svakoga od njih, nju ne može biti
manje briga.
Voleo bi da joj kaže nešto. Svaki. Iz sveg glasa. Ne
govori mi da sam prosečan. Ne govori mi da sam
umišljen. Ne govori mi da nisam talentovan. Ne govori mi da nisam dovoljno dobar.
I kao što je pijani i pobesneli Bukovski znao da kaže: „Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam
Bandini, Arturo Bandini!”
Piše: Jelena Stevanović
Dizajn: Helena Musinov