Na osnovu svega što si mi rekao, mogu da zaključim
da si se opredelio za kameru...
Kamera se opredelila za mene, nisam ja za nju. Ja
veličam i divim se kvalitetnom teatru i voleo bih da
učestvujem u istom takvom, ali po završetku akademije nizale si mi se filmske i TV uloge, tek sam
ramenom očešao pozorište. Verovatno moj izraz i
energija, neki moj autentikus više paše toj formi,
mada to ne mora ništa da znači, jer ovo je jedan
kratak period u kojem se mnogo toga dogodilo, a
ko zna gde ću sve lutati. Ne plašim se, radoznao
sam.
Trenutno, u Pančevu glumiš u dve predstave...
Da, radi se o dečijim predstavama edukativnog karaktera, koje su nastale u koprodukciji teatra Zijaha
Sokolovića i KCP. To je bio lekovit rad, jer me je vratio da ne pomislim da sam ja važan, već da sam tu
da prenesem informaciju, što je i svrha pozorišta.
Možemo se poslužiti frazom da su deca najstroži
kritičari, a zapravo i jesu jer se ne libe da pokažu
nezainteresovanost, njihova svest nije dovoljno razvijena da procesuira emociju, već samo informaciju. Osim mene, tu učestvuju Alisa Lacko i Jelena
Đulvezan, moje sugrađanke, i to je samo po sebi
uzbudljivo, jer se rađa osećanje neke trupe koja se
bavi kreacijama u ime neke ideje. Samim tim je već
plemenit smer.
Kako si se opredelio za glumu?
Ne znam. Slučajno, rekao bih, i poprilično kasno.
Ja sam želeo da budem sve drugo, grafički dizajner, slikar... Naravno, uvek je to zahtevalo kreaciju.
70 | bulevarumetnosti.rs