U
brzo mi je vrata otvorio sedi čičica, u
belom mantilu prošaranom rozikastim
i plavim vezom. Okrugle naočari zaklanjale
su mu veći deo lica, ali njegov dobroćudan
osmeh bio je toliko prijatan da sam odmah
postala prijateljski nastrojena prema njemu.
„Uđite, uđite!”, rekao je malo promuklim
glasom i pokazao na dugačak hodnik iza
sebe. Ušla sam za njim u kuću, i nakon što
smo kročili u dnevni boravak, doktor mi je pokazao da sednem u omanju i prašnjavu, ali veoma udobnu fotelju, presvučenu crvenim plišem.
„Kako ste danas, gospođice? Imate li šta da ponudite? Evo vidite…”, govorio je doktor užurbano,
otvarajući veliku vitrinu koja je stajala pored mene.
„Ovde imam veliki izbor živaca. Pogledajte ovaj
žuti!”, pokazao je na žućkasti ljigavi visuljak koji
je plutao u providnoj tečnosti veoma sumnjivog
porekla, „Taj vam je za kolege s posla. Uzmete taj
živac i više vas ni jedan kolega ne može iznervirati!
Nadam se da ne radite u ženskom kolektivu, ovaj
živac ne važi za koleginice. A pogledajte ovaj narandžasti! E, to je moja bebica, moj lični izum. Čim
ga uzmete, više vas ne mogu iznervirati spori ljudi
na kasi u prodavnici. Štaviše, toliko ćete biti ljubazni prema njima da će vas čak puštati i preko reda!
Neki kupci su mi oduševljeno javljali kako ne samo
što su prošli preko reda, nego im kasirke nisu ni
naplatile to što su kupili! Čudo, draga moja, čudo!”
Čikica je brbljao pokazujući mi svoje živčane izume, a ja sam samo buljila u njega čekajući da mu
ispričam zbog čega sam, zapravo, došla.
„Hajde, dušo! Želim da se trampimo. Sigurno imate
neki zanimljiv živac! Možda je neki vezan za one
srednjoškolce galamdžije u gradskom prevozu? Ili
za neprijatne šalterske službenike? Ili nešto bolje?
Ooooo, ne znam šta može biti bolje od živca za šalteruše, ali hajde! Iskušajte me! Želim da čujem!”
9