„Pa zar je to uopšte moguće?!”, upitala sam zaprepašćeno.
„Skoro da je nemoguće, iskren da budem. Treba
vam mnogo strpljenja, što je preteško za vas, jer,
s obzirom na apsolutni nedostatak živaca u vašem
životu ne možete imati ni mnogo strpljenja, zar ne?
Dug vremenski period, trud, opuštanje, i neko ko
vas dovoljno voli i ko sam ima dovoljno živaca da
sa vama prebrodi proces obnavljanja. Dakle, šta će
biti? Šta ste odlučili?”
Doktor Živuskoni me je gledao, napravivši kez od
uva do uva. Uzeo je nešto nalik bušilici i krenuo ka
meni.
„Hoćemo li da reckamo lobanju? Izaberite svoje
živce! Izaberite sada! Još malo pa nestalo!”
Bušilica je tutnjila u mojim ušima dok...
***
Zvonio je sat. Trgla sam se iz sna, isključila ga i
pogledala prema tebi. Čvrsto si spavao, sa osmehom na licu. Nežno sam te zagrlila, pazeći da te ne
probudim, i sklopila oči. Mislim da zaslužuješ da
pokušam da obnovim živce.
Piše: Katarina Zdihan
Dizajn: Luka Tilinger