či da se brzo shvataju pravila i kontrole, ali je potrebno ponavljanje i vežbanje da bi se napredovalo i ovladalo načinom igranja. Potvrda da je taj princip
suštinski iza igre iz 80-tih godina prošlog veka može
se naći u izjavi Nolana Bušnela, osnivača kompanije
Atari: „The best games are easy to learn but hard to
master” (najbolje igre se lako nauče, ali teško ovladavaju). Po tom principu, dobra igra nema komplikovana pravila, razumljiva samo onima koji su spremni da
ulože mnogo vremena i truda, već postoje jednostavne kontrole i pravila koje pružaju puno mogućnosti
za igračevu rastuću spretnost u igranju.
Locomalitova koncepcija videoigre se ne zadržava
samo na tome, već, kao što tvrdi na svojoj web stranici, smatra da igra ne sme imati višak sadržaja, niti
nekakav napredak od jedne do druge sesije igranja,
poput lika igrača koji sam po sebi napreduje, jača i
akumulira bolju opremu (što je koncept prvo uveden
u RPG žanru, a danas već svuda prisutan), već mora
da omogući što veći prostor igračevom napretku veštine. Takva igra bi, kada igrač savlada način igranja,
mogla da se pređe za 15-45 minuta. On smatra jako
bitnim i jedinstven nivo težine igre, jer težina izazova bitno karakteriše samu igru i iskustvo koje ona čini. On odbacuje opciju easy moda, koji bi dozvolio da
igrač samo preleti preko sadržaja, a odbacuje i mogućnost težih režima igranja, jer bi igrati istu stvar u
drugačijem režimu značilo igrati suštinski drugu
igru.
Jedna od autorovih igara koja je najviše privukla moju pažnju, a i koja odlično ilustruje njegove ideje, jeste l’Abbaye des Morts. Radnja igre obrađuje neobičnu i mračnu tematiku – proganjanje Katara od strane
rimske crkve u XIII veku. Katari su bili pripadnici hrišćanskog asketskog pokreta, koji je bio osuđen kao
jeretički, pa su njegovi pripadnici bili surovo progo-
njeni i masakrirani. U igri, jedan od njih se, u begu od
Krstaša, zatvara u napuštenu crkvu. Na njegovu nesreću, ona je naseljena utvarama i demonima kojima
ne može nikako da naudi, ali oni njemu itekako mogu, pa je i najmanji dodir sa njima smrtonosan. Kroz
tipičan platformerski gejmplej, tempiranjem skokova, tako da se zaobiđu protivnici i zamke, igrač mora
da pronađe sve krstove u crkvi da bi se izbavio.
Očigledna inspiracija za igru je Jet Set Willy sa ZX
Spectruma, što je prepoznatljivo po vizuelnom stilu
jarkih boja na crnoj pozadini, palete ograničene na
16 boja, kao i deljenju igre na „ekrane”, tj. prostorije
od kojih svaka ima svoj naziv. Izbor uzora začuđujuće odgovara temi – zastarela grafika iz drevnog vremena videoigara asocira na drevnu, mračnu srednjovekovnu priču.
Prepoznatljivost retro uzora za igru nije očigledna
samo u l’Abbaye des Morts, već je prisutna u svakoj
Locomalitovoj igri. U slučaju igre 8-bit killer, pucačine u 3D prostoru sa 2D likovima, uzor je Wolfenstein
3D, predak današnjih pucačina. Uzor igri Verminest
je klasik Space Invaders, a Maldita Castilla je toliko
bliska arkadnoj igri Ghosts ‘n Goblins, da bi se čak
mogla smatrati njenom preradom. Ali svaka od njegovih igara, ma koliko se čvrsto oslanjala na uzore,
ipak ima jak i neobičan pečat videoigre koja ne deluje retro samo spolja, već je izgrađena po principima
koji su bili najbitniji u „zlatnom dobu” videoigara.
Sve autorove igre mogu se besplatno preuzeti sa
njegovog websajta www.locomalito.com, zajedno sa
pratećim materijalom u vidu postera, omota za CD,
uputstva za igranje i soundtracka.
Piše: Bogdan Obradović
Dizajn: Marija Đeranović
63