Маријан Гракалић Атмосфера тужних шансона Душана Гојкова( Душан Гојков, Тужне шансоне, Корнет 2015.)
Немам појма за лијечнике, инжењере или астрономе, но што се пјесника тиче, ту сам посве сигуран. Постоји једна танка нит, нешто за што би се могло речи како личи на непровидан вид који зачудо, опажа све осим у оно што се гледа. Умјетнике то углавном разликује од других. Сљедбеник и вјечни заточеник једног таквог екстрема, дакако неприлагођена сваком па и овом урушеном времену, јесте и београдски писац Душан Гојков.
Види се то већ у елементарним стварима. Његове сабране пјесме, тужне шансоне како сам каже, представљају својеврсна суптилна запажања која понекад личе и на дневник, а баве се искључиво њему блиским стварима. То се, дакако, највише односи на љубав и њене посљедице.
Испод те вјечне и свете ријечи налази се свјетлост која мирише као свјежи хљеб и велики мајстори сновиђења и дим црног духана изгубљена у прошлости на неком опором турском путу, и добра дјеца, наша привреда, добре жене, лоша ракија, дјевојке, шаке, душе и зуби и оно што не постоји или оно што постоји односно оно што је од нас остало – све је ту.
На елегантан начин, слободним стихом а понекад и пјесмом у прози, Гојков разабире оне успомене и записе за које би хтио да су она животна атмосфера а можда и стил у којој су љубав, туга и смрт основни оријентири што их опажа тај неприродни вид битан за умјетнички живот. Све оно друго одлази даље –” стрмом улицом према својој кући”.
260