Милорад Маринковић
МЕЂА
Дан испуњен страхом
И безнадежном жељом за повратак
У весели прошли живот.
Смисао записа
Више не постоји;
Тама је по свој земљи.
Сећања се губе наизглед
У бездану сопствених привида.
Натраг као да нема.
Само, окована поноћ
На овој стравичној међи
Влада.
Поглед у вечност
Немо се прелама.
И пуцају камен и земља
Цепају се и звук и зрак
Дуж једне нове међе
Дубоко у нама
. . . . . . . . . . . .
Тама и даље тиња
Над сенима овим, што
Стравично издужене
Путују.
261