a stalno se nepristojno izražavao.
Dvorište naše zgrade u kome smo Valeria i ja igrali badminton ili vozili bicikl je bilo prilično veliko, ali jako prljavo a vazduh, zbog neposredne blizine železničke stanice, veoma zagadjen. Pored stanice se nalazio i park u kome smo se ljuljali i klackali ili jednostavno sedeli na travi. Tata je jedno vreme vozio beli motor „Vespa“ koji se prevrnuo u dvorištu i tom prilikom oštetio. Od kada je kupio prvi auto, jednog belog „Fiću“, odlazili smo na izlete u Košutnjak gde smo disali svež vazduh, na ušće gde smo gledali auto-trke ili smo obilazili našu brojnu rodbinu.
Najčešće smo posećivali mamine roditelje deda Jovu i baba-kevu. Valeria i ja smo je tako nazvali zato što joj je naša mama uvek govorila „kevo“ a i da bi je razlikovali od druge bake. Ona se rodila 1910. godine u Banatskom Brestolcu i posle završene zanatske škole u svom rodnom mestu došla u Beograd i zaposlila se u radnji za krpljenje čarapa. Baba-kevin maternji jezik je bio nemački i ona se zvala zapravo Emma, ali je zbog svoje katoličke vere, prilikom udaje ime morala da promeni u Miroslava. To je bilo samo na papiru i svi su je i dalje zvali isključivo Emma. Jedanput je došao poštar, pričala nam je smejući se, noseći pismo za jednu Miroslavu, medjutim, ona ga je uveravala da ovde stanuje samo ona, Emma. Tek kada je poštar otišao, njoj je palo napamet: „Ej, pa ja sam Miroslava!“
Deda Jova je rodjen 1909. godine u Beogradu gde je pohadjao trgovačku školu a onda je otvorio privatnu radnju za prehrambene proizvode. Ona mu je posle rata bila oduzeta a zatim je do penzije radio kao poslovodja u jednom preduzeću. U vreme dok je mama bila još mala, on je zadobio opekotine na glavi, grudima i rukama od jedne lampe sa špiritusom i to pred očima članova porodice. Kasnije je počeo sve više da pije, što je postepeno upropastilo njegovo zdravlje.
Oni su stanovali u jednoj više od 100 godina staroj i oronuloj kući na Dorćolu, gde se u dvorištu još uvek nalazila turska kaldrma. Baba-keva i deda Jova su spadali u tipične predstavnike stare generacije: debeli i sa malim životnim prohtevima (najvažnija stvar je bila da ima nečeg dobrog da se pojede), ali dragi i puni pažnje za nas unuke. U njihovom podrumu je uvek stajalo po nekoliko džakova krompira i buradi kiselog kupusa a u sobama su na sve strane bile zalihe hrane: šećer, brašno, ulje, kore za pitu, suhomesnati proizvodi, tegle sa pekmezom i turšijom... Baba-keva nam je tepala Gagane i Valika i stalno nas je nudila da jedemo, mesila je božanstvene kolače i pravila neodoljivo slatko od dunja. Deda Jova je, svaki put kada smo dolazili, pokušavao da mi da poljubac u obraz što sam ja izbegavao jer je on bio neobrijan i strašno me je grebao po licu a sem toga, osećao se na alkohol i znoj.