pobede nada mnom, a ja bih klimnula repom stvora iz prvobitne epohe intuicije.
ma nemojte mi reći da sam fanatik učvšćivanja ludosti, dobro se čuvajte jezdimira, lako će vas strpati u susednu odaju.
moje su pesme izmišljene (p.s. navešću vas na kristal od leda) ne vidim šta biste u njima izdvojili kao pseudoanamnezu. slobodno postavite dijagnozu, moj će vam leš skočiti za vrat.
iako ne vidim dalje od sveta, moje su oči psihodelična didaskalija preteranog sagledavanja istine,
šta biste još da ispitate.
ja sam prorok preokreta. videćete, videćete.
ali mene – NE
kamin(n)gs
29.
iza leđa čujem (krišom!) poznat glas –
il’ je adam, ili eva (sorry, klajne!) ili gosn bog…
svejedno je...
otkuda im pravo da remete neštampano nedeljno popodne?
telefonom zovem partenona, požalim se, zamolim ga da upali vespu
i odveze me do akrosa – plaćam carinu, suncobran oboma – JA
žagor tuđe priče! to je neko namerno upao u domet.
dočepam se mobilnog, pozovem ga opet
sve strepeći
da će mi trio prekinuti vezu
(ne-ljubavno! nisam ja od juče!)
partenon mi dobaci – hajde, sprem’ se
na-dve, na-tri obukoh se skladno
(neću, valjda, jelek i opanke?!),
pa s laptopom ispod leve miške
(poezija, parti, poezija, shvati...)
poletesmo kô parne komete!
najzad mir u duši, najzad predah... ah...
parten(o ne) (o da)!
sećaš li se sećam
ovde sam htela zauvek
da se nastaniš
udomim
ima šanse za to
zato što
mi se razumemo
e molim te,
ma, nemoj plakati
ni ti
ni ti
obećavam, kameni!
kamin(n)gs
30.
sunce ćuti pognute glave. tavanica se šunja do oka i
spušta na kapke ono što je noćas sa njih pobeglo.
tišina obara prazninu ili se
iz nehata sudara sa sobom. nema mira, nema.
mesec se dugo dvoumi kako da odsvira rekvijem sveloj sunčevoj odi.
zaista sam previše neuka da bih razumela ovu dramu u dva čina. zaista,
partenone... o... ne..
kamin(n)gs
31.
čiko, nacrtaj mi... dom
ali ja nemam magične boje
čiko, nacrtaj mi... dom
moja četkica nije tako u sebe zatvorena
čiko, nacrtaj mi dom
dobro, pitaću egziperija kako da preselim akvarel akropolja
u ram slike dimenzije života
čiko,
ti možeš i smrt...
čiko
naslikaj mi smrt
kamenu
kamin(n)gs
32.
sedim u konju i razmišljam kako izaći
s kim i kuda dokle
nasuprot glavi nalazim prolaz jeste to je
idemo
privezujem misli i prebrojavam ih
joj jedna nedostaje ona koju je napao roj pobesnelih osa
praviću se da sam još u konju i urlikati iiii do mile volje
možda ih rasteram možda samo sanjam
da pretvaraću se i to
uspavane misli sa zaštitnim faktorom
čiko nactaj mi do do
doooom
hej jeste dobila sam oteto blago
postojbinu
uzjahaću prvu vespu (nisam ja zaostala)
par
t(ih)e
no(gu)
ne(miču se od nje)
u inat svetu koji ne postoji
kamin(n)gs
nešto se dešava greška je što među mojim usnama
klizi samo noćna tišina
pesme navlače kartonske zavese
da ne vidim svoje ime
nešto se čudno dešava
ja sebe ne nazirem – pa
jedina sam stvar od koje se ne mogu udaljiti.
sebe ću stalno doticati da bih se podsetila ko sam
uspavaću se na koricama knjige
jer je sve previše čudno
Kada se budem probudila
neće to biti ni jutro ni veče
već samo ona svetlost u grudima
Déjà vu ab astra
kamin(n)gs
34.
pitanje sam koje otvara vrata novom poglavlju odgovora
sa bezbroj strmohodnih značenja
svaki od njh stupa na scenu okačen o onaj prethodni
ovaj dan je prepun ideja
uzjoguni se pitanje i
ode da samo dovrši čajanku na susednoj pozornici
kamin(n)gs
35.
ne poričem, suče, boga možda ima, ali svojim ga očima nisam videla
videla sam oblake kako probodene nebo halapljivo ždere
videla sam nežne Sunčeve zrake kako se plačno dozivaju
i usplamtalo lišće koje grana od sebe drsko odbacuje
a on
nije ni trepnuo
nije ni prstom pokazao zlo
samo je dan izdisao memlu dok je bio na pokopu
ne poričem, suče
presudi mi, ti si karma ravnodušnog groma
hajde već jednom, kazni me
pa ćemo onda raspravljati o bogu po mojim trulim vijugama
kamin(n)gs
36.
uputstvo za tumačenje pesme
prvo je treba sekirom desetkovati svom snagom
kad te umor svlada, sedni nadomak haosa
kako nije lako ni to posmatrati
udalji se
neka vetar raščisti iverje
možeš se smejati do mile volje
i tako izazvati oluju da presudi i
sve raznese daleko od sentimenta
e, tad se vrati i pogledaj
tvoja podsvest cvili da i nju naoružaš
kamin(n)gs
37.
Iako u vidokrugu nema nikoga, uopšte se ne osećam samom...
koga bih i videla kada sam slepa…
s kime bih i pričala kada sam nema…
ko bi mi prišao kada sam prozirna…
i da vam više ne objašnjavam zašto sam Carica na Maskembalu Raja
želela bih samo da me se ne plašite ako me u podsvesti budete sreli
ja sam narcis
pero albatrosa
i
čuperak korova u odeći anđela
kamin(n)gs
38.
sve ono zbog čega se ovde uvijamo u crno
druga obala zlati
a ono što nas sada čini jatom nada u odi
tamo odiše spokojnim taktom
zašto se niko ne vraća s kamerne obale
zašto
shvatićete
budite pribrani
ne pripremajte se unapred
zvonik s hridi ravnomerno otkucava
i tačno u određeni sat dozove
splav
uvertire duši koja se smeši
kamin(n)gs
39.
Poezija je
ne bih vam mogla precizno objasniti.
iako sam se pripremala da održim predavanje na tu temu,
osećam kako mi se olovka ledi i jezde reči u bezbroj pravaca... pa, da, zima je
kao što rekoh, poezija je (molim za čašu žive sode) hvala)) poezija je
oblik jako vijugav i nikada ne znate u kom ćete ga stanju zateći
posle toliko napisanih pesama, ne znam da li ću nove objaviti u obliku inja na kapcima
ili drveta što hoda nudeći gnezdo usnulim vrapcima
a možda se u utrobi oforme
pesme bez ikakve forme i sadržine
možda
ne znam, zaista,
puno sam reči htela , doživela...
sada sam pocepana sveska koja dopušta da je
poezija gužva i desetkuje
nije lako,
ali i ta vrsta mazohizma je poetska forma
sadržaj
je
kraj
kamin(n)gs
40.
Toliko je toga trebalo obaviti u snu da kapcima nisam dopustila da se dodirnu.
oni još uvek maštaju o odanom drugu i mole me da ukinem zabranu
zauzvrat,
umiriće topot nervnih vlakana i
oslikati pesmu van zvezdanog podijuma
kamin(n)gs
41.
bio je dan nema ga više ma gde tražila i vršila iskopine toga dana nema ne pitala sam pticu samo je ravnodušno pogledala i sjurila u beskrajnu tamu. guram ruku u vlastiti mozak i izvlačim je ko sramnu zver dosta je pitanja nema dana – sve je unapred zaršeno nema branka karajona jesenjina mene nema nema sunca. nema kiše ničeg nema prazna dušo... niz staklo klize odbačene reči i to bih staklo slovom polomila i u bezdan sasula prah... ali više nema okna, nema daha, nema želje umišljena pesnica kovitla nad pesmom
koja je samu sebe zgazila do bola
kamin(n)gs
42.
Istina posmatra svet jer sebe ne sme.
Kada bi posumnjala da je zaista ima, srce od kristala bi se rasparčalo na asimetrične gomile šljunka.
Pojednostavimo život da bismo joj olakšali tiho razgledanje svega što postoji i onog čega nema a biće nadam se verovatno
kamin(n)gs