Jelena Šestović
IZLOG
Videla sam našu ljubav u izlogu,
Priznaću ti da mi se svidela,
Čovek vidi jasnije stvar kada
Nije više njegova.
Na njoj lepa etiketa,
Neka šarena slova,
Cena mi se nije svidela,
Jeftino je.
Možda smo i mi bili jeftini,
Možda smo je učinili tako bednom,
Nije ona sama sebi stvorila pakao
I snizila vrednost,
Njeni dželati smo bili mi.
Hej... Da vidiš kako je ljudi gledaju.
Sa njihovih lica kapaju pitanja,
Kao kapi kiše sa lišća.
Znaš, mogla sam da viknem „ona je moja“
Mogla sam da ih ludačkim pokretima
uplašim,
Mogla sam da vičem kako je grozna,
Da je i oni takvu vide.
Jedna žena se primače jednom čoveku,
Osmesima se dogovoriše sve, i
Krenuše zajedno niz ulicu,
Dok su pahulje
Umirale na asfaltu.
Sama, poput skitnice stojim iza ljudi,
Kao da želim da im tražim jedan novčić.
Novi kaput, a tako jadno izgledam u njemu,
Prljavština pokrivena svilom je i dalje prljavština.
Svila je samo prevara. Suština je ono što ostaje.
Mogla sam da udjem i onoj
Trgovkinji zapretim,
Ukradem ono što odavno nije moje
I pobegnem u noć,
Prepletena pahuljama.
Mogla sam da budem lopov,
Ludak,
Mogla sam da budem sve.
Ali...
Za ljubav, kao i za ludost potrebno je dvoje.
Odmahnula sam rukom,
I krenula dalje,
Pomalo rasejana,
Pogledom zakovana za dalji put.
Nije bilo više suza, pahulje su se
Sprijateljile sa njima,
So je nestala.
Ostao je samo svrab od uspomena
Koje su dolazile u kolonama,
Čekale svoj red, i
Remetile moj mir, nestrpljive
Kao ljudi ispred šaltera.
Nikad više nisam prošla pored onog izloga.
Jer i za bol kao i za ljubav potrebno je dvoje.
PRISUTNOST
Sve dok postojiš u obliku nadanja, i želje,
U obliku budućeg susreta, koji crtam
Ovim supovarnim rečima,
Nije bitno da li ćeš biti u nečijem zagljaju,
Jer u mom si prisutna
Od prve tvoje reči, koju u svojim
Mislima ulepšah
Prisutnošću nečeg novog.
Sve dok znam da negde postojiš,
Moj um će te stvarati
Svojim rukama,
Onako kako ume, bez
Patetike, ali sa toliko osećaja,
Da ćeš biti stvarna,
Stvarna kao i ove reči koje pišem,
Pitajući se hoćeš li ih jednom
Mojim glasom čuti.
Sve dok razumeš moje reči,
Nije bitno da li si u nečijem zagrljaju,
Nije bitno da li se nekom nadaš,
Sve dok osećam tvoju blizinu,
Koju ponekad remeti
Tvoja odsutnost.
Nije bitno šta će se desiti sutra,
Sve dok znam šta se dešava danas.
Iako me nema u tvojim snovima,
Jer nemam pristup njima,
Imam kartu za ulazak u tvoju realnost.
Sve dok postojiš u meni neobjašljivom
Prisutnošću,
Nije bitno kome ćeš svaki dan biti zaista prisutna.
DOGODIŠ SE
Dogodiš mi se opet, u snovima,
Onda kada sve počne da se smeje mrakom,
Onda kada mesec zavodi zvezdu Danicu,
A ona odbija,
Govoreći kako je sve zvezde gledaju,
Nije primereno.
Dogodiš mi se onda kada se od
Noći polomi parče sna,
Kada postajem svesna,
I razgledam tamu u sobi,
Koju preseca svetlost sa bandera.
Dogodiš mi se u trenu kada se
Suza najavljuje,
Kada već osećam da leti prema mojim očima,
Kada se penje stepenicama
U mom telu,
Kada znam da ti nisi razlog njenog dolaska,
Ali ipak odjednom
Ona padne zbog tebe,
Jer se dogodiš na pogrešnom mestu,
U pogrešno vreme.
Uvek si se tako dogadjao kada nije bilo vreme za tebe,
Kada sam želela da se isplačem zbog svoje tuge,
Kada sam želela da se smejem zbog svoje sreće,
Kada sam bila u svom svetu, pomislivši
Da si negde, daleko,
Da se nećeš dogoditi.
VOZOVI
Zbog tebe me rastužuju vozovi.
Ona noc me je ujedala,
Cinilo mi se, kao da je ta noc najteza u mom zivotu,
Kao da su zvezde zauvek umrle,
A mesec negde iscezao,
Ostavljajuci mi teret mraka.
Odlazak od tebe je bio surov,
Pistolj na slepoocnici,
Udarac na jos mladu ranu,
Ne bi toliko boleo,
Koliko su boleli koraci,kada sam odlazila.
Ali ponela sam tvoj miris na sebi,
Bio je zarobljen u nozdrvama,
Rasut po mojim obrazima,
Utisnut na kapcima.
Misao o tebi me je odvela, I ta
Ista misao ce me opet stvoriti pored tebe,
Jer moj je zivot poceo u onom vozu,
Sve najlepse boja ovoga zivota su
Mi bile pred ocima.
Imala sam hiljadu razloga da dodjem,
A otisla sam sa milion razloga, da se vratim.
GDE GOD DA SI
Gde god da si sad,
Ne brini, osećaj je ostao isti.
Prstom prelazim preko globusa,
Tražim te,
Zaranjam u mora i okeane,
Jezera,
Obilazim prstom sve države,
Gradove,
Sela.
Znam da sam možda tvoje
Postojanje dodirnula prstom,
Osećaš li?
Zamišljam ulice po kojima hodaš,
Zamišljam ljude koje srećeš,
I niko ne liči na mene,
Zato i dodje ta seta, jer nema
Po kome da me se setiš.
Nema nikog da te podseti,
Da kroz vreme trčim
Pokušavajući da te stignem,
Da pronadjem nešto
Da mogu uvek da osetim tvoj miris.
Ne brini, zavedeš moje misli,
Pa ti se predaju,
Posvete ti svaki sekund.
Svaku noć se srećemo,
Zamišljam te, dok prstom
Prelazim preko globusa.
Zavrtim ga. Možda te to teturanje
Prekine u nečemu,
Pa se setiš dana...
Dana koji...
Neka ti je sa srećom.
BOLEST
Rekao mi je:
Ne prilazi preblizu, preneću ti sebe.
Trebaće ti mnogo vremena da me preležiš...
A ja zdrava,pomislila kako si bezopasna bolest.
Jedan kašalj, drugi, treći...
Nije to od tebe,pomislih.
Evo već godinama se uvek zakašljem kad te neko spomene.
Još uvek te nisam preležala.