Изнова све је залудно, мутно,
без Вашег гласа језа корача.
Жижљиво време капље злослутно,
и суза лице мермерно глача.
Усуд нам ланце све звонке кује,
о Вама госпо живи сан снује!
VI
Уснио сам Вас, били сте бледи,
тужни, посиви, без трачка смеха.
Образе Ваше слад не замеди,
већ рије отров с чеоних стреха.
Брилијантне су љубави круне,
и затрептасмо ненадним заром.
Само што усуд год нам укуне,
па спалимо се ватром и гаром.
Сванућа плану у неизвести,
Ви недосежни, тајанства Жено.
Зато све јаде згрчим у пести,
љубави труње, тло стрмостено.
Зорење сипи, црнкасто јутро,
још један траг се за Вама утро!
VII
Ове смотуљке браон папира,
нанижите у слатке евенке.
Већ утрнуће вене сабира,
у залеђене кроз вечност сенке.
У нама трза крвца и бунца,
изгоре руке од недодира.
Пенелопа сте сред глогов-трнца,
што рубин-сузе у недра збира.
Лозом од речи Вас сам уплео,
да вековечим све што се ћути.
Памучним скутом обрести хтео,
а ледни прсти још бриде крути.
Таложимо се у сржи леса,
где студен крхке росиштем стреса!
Саша Мићковић