nekoliko paralelnih ekrana nakurčeni debili blenuli u sportska dešavanja.
Zaobišao sam parkirana vozila i pošao niz ulicu, zagledan u spuštene roletne iza kojih su na TV-u uhranjeni idioti pratili nekog svog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti
„Mi smo pronašli sreću“, klicali su poslednji ljudi, žmirkajući očima.
Vetar je povijao vrhove jablanova na keju, i ničeg novog nema pod suncem.
20:20
4. septembar 2013.
– Ali za svoje pare, dragi gospodine, valjda imam pravo da sama izaberem koje ja kriške sira hoću – širila je ruke ofarbana gospođa, u 60-tim, pred još starijim čičom, u kariranoj izbledeloj košulji i s nekakvim kačketom na glavi.
– Verujte mi, gospođo – pokazivao joj je otkrivenu kačicu čiča – potpuno su mi iste felije na dnu kao i ove na vrhu. Nikakve tu razlike nema.
Gospođa se savila da uzme cegere sa zemlje i iznad gojnih joj sisa sevnuo je privezak na zlatnom lancu; procenjivao potrebnu silinu kidanja, onako, teorijski.
– Stoka seljačka – prosiktala je, probijajući se kroz masu ševrdajući guzicom.
– Mogu li da dobijem parče sira? – obratio sam se čiči, pružajući mu 50 dinara. – Za sendvič – dodadoh.
Stavio mi je lopaticama na foliju okrajak grude, ne mereći, koji rasporedih u polovinu kifle i parče lepinje.
– I kakav je sir? – upita me čiča.
– Retko dobar – iskreno, žvaćući, rekoh. – Odličan!
– A šta misliš – zamisli se čiča – na šta bi mi taj sir što ga jedeš ličio kada bi mi po kačici svojim naparfemisanim rukama svaka popišulja preturala?
Zamislih se i ja.
– Vidiš – rekoh. – Ni njoj to nije palo na pamet. Možda je bila neki funkcioner?
– Sve sami funkcioneri, menadžeri, intelektualci. Zaslužni stranački drugovi!... Pred izbore nas obilaze, grle i ljube, kunu se u nas, srpske domaćine, i u štalama se slikaju, malne će početi i krave da nam muzu, nabijem ih na kurac ovaj moj seljački.
– E kad sledeći put dođu – kazah – daj im ga da vežbaju mužu – smejasmo se zajedno.
10:25
7. septembar 2013.
Bio je stvarno kao oveći ker. Taj pacov, mislim…
Neko je na šut iza pijace bacio papirni džak, već nakvašen, iz čijih su poderotina virili ćoškovi nekih knjiga. Pomislio sam da su unutra slikovnice i bajke za omladinu i odrasle, ali sam ipak odlomio bagremovu mladicu da bih ga rascepio.
Šušteći se iz džaka ustremio na prut, sevajući sekutićima, i skoro ga pregrizao – da sam krenuo šakom ostao bih bez ruke spisateljske.
Jedva ga oterao mlateći ga stabljikom po kičmi.
(Na jednom ostrvu u Pacifiku, vele, nakon nuklearnih probi, mislili su da ni bakterija nema. Zatekli su pacove. Ako i sjebemo same sebe, život će se nastaviti.)
Iznenadio se sadržinom džaka.
Mada neke skroz mokre, prelivene kečapom, ostacima kafe i svačim, bile su tu i knjige Ničea i Kjerkegora, „Filozofska istraživanja“ Vitgenštajna, „Kič – umetnost sreće“ A. Mola…
Izdvojio i obrisao „Ispovesti“ svetog Avgustina, Ibn Arabijeve „Dragulje mudrosti“, „Religiju“ Kolakovskog i „Izbeg od vremena“ Ljube Malnika.
Umotao ih u kesu i popeo se na trotoar.
Bulevarom su u oba smera besomučno pičila kola, kao u groznici. Ljudi su se mimoilazili, zagledani u sopstvena priviđenja. Ne znam kuda su išli.
Uprtio sam ranac i nastavio svojim putem, sâm protiv sebe.
13:10
10. septembar 2013.
Štektala je potpeticama, s pesmom od koraka, u haljinici boje lila, do pregiba kolena.
Dok je prolazila sokakom zasvođenim kestenovim krošnjama, grane nad trotoarom su je pozdravljale prateći šumom svoga njihanja melodiju njenih koraka, a na čistini raskrsnice omanji oblak zaklonio je sunce da joj bleskanje smetalo ne bi.
U susretu s njom, bulevarski povetarci su se zaigrali rubovima njene haljine i zavirivali gde god su hteli, i zviždukajući o tajnama skrivenim u senkama njenih obrva uklanjali joj s obraza uvojke, prikrivajući anđeoskim baladama svoja zavirivanja.
Pred interfonom zgradurine je zastala i ušla unutra, kao u kavez.
Otišao do česme u parku da se obrijem, pa da bar malo zaličim na čoveka.
Vratio se i seo na klupu u parku, zagledan u sopstvenu mladost i u dane iza sebe, kao u nezanimljive odbačene igračke.
15:05
14. septembar 2013.
Četiri dečaka i curica na straži, između 12 i 15 godina, od kojih su i roditelji im i društvo i Bog digli ruke, vešto baratajući polomljenim šrafcigerima i kraćim šipkama, odvališe iz asfalta neprometne ulice iza solitera šaht s kanalizacije.
Sa stepeništa gde sam sedeo navijao za njih dok su se gubili u šipražju ispod.
Taj čovek se bližio 70-tim – bio je elegantno odeven gospodin, u lakom sakou i ispeglanih pantalona, sa štapom i naočarima. Upao je u šaht, do ramena. Sišao sam niz stepenice.
– Zajebana malo rupa – rekoh mu.
Nisam mu pružio ruku.
Civilizacija gospode, u kojoj je tzv. intelektualni rad višestruko puta više plaćen od fizičkog, od rada onih koji za njih dirinče i čiste im govna, zaslužuje da izumre.
18:15
16. septembar 2013.
Prostro kabanicu na pločnik, seo na nju, i pod nadstrešnicu ekserom na zid prikucao stranicu od kartonske kutije sa flomasterom tri kaligrafski napisane pesme.
– Udelite pesniku, braćo i sestre – postavih kraj šešira.
Za ciklo sat i po vremena, jedan saosećajan čovek spustio je u šešir 20 dinara, ne osvrnuvši se na poeziju mi.
Moraću da se bavim hajdučijom i pljačkom, eda bih se upisao među ljude. Bliski su to zanati.
12:35
18. septembar 2013.
Sa privatnog poseda, ograđenog ukrasnom gvozdenom ogradom i bršljanom iza nje, dopirao je sve do 3-4. ulice miris roštilja koji mi je golicao nepce.
Pozvonio na širokoj kapiji s klizačima na dnu i pojavila se visoka lepa gospođa, držeći nekakvu pudlicu u naručju.
Zamolio sam je da mi napuni flašu s vodom i hteo da pomilujem kučence.
– Molim vas, ne dirajte je, Fifi je osetljiva na buve – rekla je gospođa.
– Naći ću vam drugu flašu – dodala je.
Sred raskalašnog smeha iz dvorišta, neko je upitao:
– Ko je to?
– Ma neka skitnica, traži vodu – rekla je gospođa.
Klimnuo sam joj glavom kad mi je pružila flašu i zaobilazeći poprečnu ulicu zaputio se ka suprotnom uglu poseda.
Kada je gospođa ušla u kuću, resko sam zviznuo. Fifika se udaljila od skupine ljudskih nogu za astalom podno vinjage i mrdajući repom s radoznalim poverenjem prišla je da me onjuši. Pružio sam ruku kroz izuvijane šipke, pomilovao je i s nekoliko brzih pokreta prebacio preko ograde. Naglim joj trzajem zaokrenuh glavu i ubacih je u ranac.
U šumarku ispred jednog rita, zapalio vatru. Bogovima ugodan miris spaljenog droba vetar je nosio niz Savu.
20:45
22. septembar 2013.
Umakoh im malopre, zamalo. Znam da će me kad-tad i uhvatiti za nešto. Sad sam pun para i idem da se opijem. Možda ću i drugaricu, s umetničkim imenom Lejla, pozvati.
00:55
Ispitivali me 4-5 sati i kroz ogledala u zidu hodnika posmatrali.
– Jesi li bio u Višnjičkoj i zalazio do Rospi Ćuprije? – pitali.
– Nisam, uopšte nisam ni prolazio tuda – odgovarao.
Tražili dokaze; nisu mi verovali ništa.
(Čudio se kako me u ovolikom Beogradu ovako brzo nađoše.)
Opisivali mi pritvorne jedinice i zanimali se za moju kriminalnu prošlost.
– I šta si, dakle, noćas radio i gde si se sve smucao? – po ko zna koji put me pitali.
– Pisao sam pesme i posmatrao jablanove kraj Save – dosledno odgovarao. – Je li i to zabranjeno zbog neplaćanja poreza? – pitao ja njih.
Bilo im je smešno, pozvali su žensku psihologa, ne znam kakve je zaključke ona izvela.
Potpisao njihove papire i izašao na ulicu, čist kao detinja suza.
18:45
25. septembar 2013.
Saksija, omanja, proletela je kroz lišće jorgovana i zabila se na suprotnu stranu jarka, u kojem sam čučao poradi sebe.
– Pa jesi li tu našao da mi se olakšavaš, oca ti jebem gotovanskog – urlao je u razdrljenoj košulju sa balkona na trećem spratu klasni neprijatelj beskućnika. – Ja da ti sutra trebim govna i da za tobom održavam – dozivao je nebo u pomoć, rasista.
Pod jorgovanom sam namicao gaće, ne brišući se, jer se budala hvatala za veću saksiju…
„Pa je li govna u džepove da stavljam, majku vam gospodsku jebem, podavili se u mermernim WC šoljama i bideima vašim i pocrkali dabogda. Izgradite javne klozete u Beogradu za one koji nemaju ništa ili ih pobijte, i po vasceloj se zemlji srećni i rumeni sami razbaškarite, nitkovi upicanjeni, dabogda vas jednom i satro Onaj koji vas je stvorio.“
Kroz otvoren prozor iz krajolika baštenskog dopirala je pesmica o ljubavi što se na sve strane širi.
8:30
27. septembar 2013.
Bregovi se ne mogu izravnati i vuk nikada neće kao ovca travu pasti.
Preci nam sanjahu o Pravdi na Nebu, kao jedino mogućoj.
Nikada čovek države tokom pisane istorije nije živeo lagodnije nego što živi sada.
Jutra se menjaju, i ko zna da li se čovekova nerazumna nezajažljiva pohlepna opsednutost sopstvenim viđenjem sebe ušuškanog kao vrhunca, neće protiv njega samog okrenuti.
Beda sebične inteligencije nagnute nad knjigama, poput političara zagledanog u sopstvene uspehe.
Sve može biti.
Ali dokle je u čoveku ljudskosti i sna, čija je nedostižnost nevažna, možda i ima nade da neuračunljive sile nisu načisto digle ruke od nas.
23:50
30. septembar 2013.
Šta najviše interesuje narod?
Da ima svoj kavez, u kojem će odgajati mladunce, u lepršavoj sreći, i da to bude prirodan poredak stvari.
23:10
4
2. oktobar 2013.
Celo popodne obilazio autobusku stanicu, tek uveče, praveći se da vezujem pertlu iza ranca u redu pred šalterom, zahvaljujući spoljnoj pregradi na njemu, uspeo da dođem do novčanika koji je postao moj.
Svratio do Lejle, ubijen nejebicom, a posle u Ćošak, na rakiju.
Gledao kroz izlog vozila na raskrsnici da ne bih blejao u TV seriju Kad ljubav cvrkuće (završiće se hepi endom, uz suze dirljivih duša zagledanih u blistavi osmeh na horizontima uspeha).
Listao nečije zaboravljene ukrštene reči.
Posle treće votke, pao u neki zanos, uhvatile me misli i emocije:
Razmišljao o sudbini i ko li mi skretnicu postavi za Ovde.
Izašao, u prodavnici kupio flašu votke i ušunjao se do postrojenja za lift na vrhu sedmospratnice.
Seo na karton pred vratima, i uz škljocanje kontaktora i povremeno uključivanje motora dremao i pušio, gledajući u šakom obgrljenoj flaši sudbinu svoju, i budućnost, i tap-tup kraj.
23:15
3. oktobar 2013.
Celog života sam bio nešto drugo od onog što jesam (bio sam budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam računa šta će ljudi da kažu i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam se upisao među ljude i da sam na svome mestu i onakav kakav čovek treba da bude (pogrešili su).
Zakonitoj ženi sam išao niz pičkin živac: postavljala mi je astal, tražila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.
Jednoj drugarici sam pisao poeziju, kao dečkić sanjajući ljubav.
Državi sam plaćao porez dok sam mogao.
Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez skrupula – pocrkali dabogda – pokupovala u zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), nisam se snašao, posla je bivalo sve manje, i stavio sam katanac na radnju – i to sad, kad nam se, nakon 20 godina, vrata Unije i boljeg života tako reći odškrinuše.
Dokurčio sam i samome sebi, nesnalažljivom, kilavom i neorganizovanom totalno, a računi su pristizali kao u nekoj zaveri, isključili bi me iz svih elektro-tele-vodo sistema da nisam imao šta da prodam – ostatak sam ostavio Mirjani (i njenog ljubavnika joj eno, uz saznanje da ja nisam bio tolika budala kao što je ona mislila da sam – mada ona ne priznaje ništa: čudo jedno eda je svako od nas nešto tuđe jebô a da naše žene niko za čavku taknuo nije) – i tako sam, nemajući drugu razonodu, uprtio torbe i pobegao iz začaranih krugova u beli svet da skitam i kradem (u mojoj državi krađa se zove biznis) – a to što sam sada na patosu hodničića, u polumraku, to je tek dok se ne snađem i objekat bogat ne nađem, i ako ne završim u zatvoru možda ću i neki kurčev faktor postati – jedan li je od njih go kô pištolj krenuo.
„Ne pitaj me za prvi milion, posle je sve po zakonu.“
1:45
7. oktobar 2013.
Ja se Tebe ne plašim.
Možda bi bilo bolje da Ti ne postojiš, što je neverovatno, ali kukavna je jedna pamet da bi o tome sudila.
Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.
Trave rastu jedna do druge, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.
Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.
Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.
Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.
Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što je bilo, to će i biti, i ničeg novog nema pod suncem.“
Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Možda sam ovamo dobrovoljno došao. I ubica je hteo da ubija i ubijeni da bude ubijen. I pile je htelo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, hteo je tako, i onaj koga su u ime Dobra i Pravde bez smisla lomili i uklanjali sam je birao put. Možda ću jednom videti gde sve nalazi svoje mesto i da je sve onako kako treba da bude i kako je oduvek bilo i biće. I što je izgledalo krivo i neravno, videću da je ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.
22:30
12. oktobar 2013.
Otišao u Zavod da me kao nesposobnog socijalno malo podrže u ovom životu.
Dali mi formular:
– Morate ga popuniti – rekla je postarija korpulentna gospođa, s pola kile šminke na licu.
– A na onom drugom šalteru ćete uplatiti 200 dinara takse – pokaza mi, razvukavši modrikasti karmin u blesav osmeh.
– Ali, draga gospođo, pa da imam 200 dinara ja ne bih bio ovde – pokušah da se osmehnem i ja.
Slegla je ramenima:
– Takav je propis – kaza. – Drugačije vam ne mogu pomoći.
Uzeo formular za nezbrinute i svoju lični kartu, koja me podseti na stočni pasoš.
Izašao napolje i hodao niz ulice.
U dugačkom izlogu, na jednom od TV ekrana, prenosili su zasedanje Skupštine Republike Srbije – stao i gledao:
Jedna umna poslanica govorila je o krađama transformatora, kablova, uličnih rešetki – čak je i šine na prugama pomenula. Iznosila je štetu nanetu zajednici i dalekosežne posledice koje takvo zločinačko postupanje može imati po one koji su uhlebljeni. Tražila je rigoroznije mere, ali se nije zalagala za streljanje.
Ne znam kakav su zakon doneli, ako ga izoštre moraće i zatvore da proširuju.
11:05
16. oktobar 2013.
Bila racija u Picinom parku i oko njega, na moje oči 7 kurvi strpali u maricu.
– E pojedeš mi dopičnjak, gde na mene nalete; i veruj mi, druže, samo sam prolazila ovuda – objašnjavala je riđokosa.
Nešto dalje, kraj drugog plavca, dugonoga je upirala štiklama o trotoar, zaludu.
Vodili i Lejlu, koja mi namignu…
Nešto dalje, pred jazbinama, bejahu sa rotirajućim svetlima stacionirani i oni s fantomkama.
Iz stecišta s raspojasanim đilkošima četvorica drugova iz Službe iznosili su tetoviranog, držeći ga za ruke i noge, jer se otimao, i na trotoaru ga oborili na leđa i stavili mu lisice, bez prekomerne upotrebe sile.
Drugoga gada, čiji je tata to što jeste, izvodili su već vezanog, i on se smejao.
Odveli samo dvojicu, šteta…
Ima mesta u Beogradu kraj kojih nije zdravo prolaziti ni preko dana, a kamoli noću.
21:10
21. oktobar 2013.
Dve vucibatine i jedna baba mojih godina stajali kraj zida sa pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, čekajući da ih mimoiđe sprovod. Stao kraj njih i ja.
Sa nešto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da će i oni.
Bilo je dosta naroda i cveća, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki slučaj, ako se jednom ne primi molitva.
Po završetku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka
od blaženoupokojene, posedali, prišla nam je jedna mladica i pružila dve oveće kese s ponudama:
– Uzmite!... Moja sirota nana je za života uvek nesrećnicima delila – obrisala je suzu porubom šala.
– E neka joj je laka zemlja – prekrstismo se svi četvoro; a Ruža nadodade: – Sada je kod Boga, dobra gospođo – stade do nje. – A on sve vidi.
– Imate i pivo i sok, i mesa i kolača, i svašta – pokaza rukom žena. – Popijte i pojedite za pokoj njene duše: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.
– Nek počiva s mirom u Gospodu – rekoh ja, prihvatajući od Stojana flašu s pivom od koje, prekrstivši se, odasuh malko u zemlju. – Kada bi bilo i rakije… – tiho izrekoh.
– A i neka para za mene samu i sirotu dobro bi došla: ne znate vi kako je ženi na ulici – kaza ona pizduljina Ruža.
Gospođa pođe od nas klimnuvši glavom, i iz skupine od groba gde su počinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek nešto otpijenu flašu vinjaka i 200 dinara koje dečko dade Ruži.
– E pa u zdravlje nas živih – kaza Đorđe. – I za upokoj mučenice koja nas možda odozgo gleda – dobrano otpi…
Isekli smo do pola perorezom kese da bi lakše iz njih uzimali, i kada se pratnja razišla doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravši dve Ciganke gurbetarke s džakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju sreća može naći.
– Vide li ti šta je sveta i venaca, bog te tvoj – primeti Stojan. – A šta misliš da li će neko i iza nas ovako ići kad dođemo na red, a?
– Plakati sigurno niko neće – gledah u kamenje na groblju. – A tu smo gde smo i šta je tu je, pobeći od sebe nemamo gde – rekoh.
16:55
24. oktobar 2013.
Prolazeći kraj gajbi pred prodavnicom, stavio u rukav jednu bananu i produžio dalje niz ulicu.
– Pa majku ti klošarsku jebem da ti jebem – začuh iza sebe. – Sad ću ti pokazati boga tvog ušljivog, od mene li si našao da kradeš, jajaro i bedo jedna…
Okrenuo sam se kad je bio na 5-6 koraka od mene i pritisnuo dugme na „skakavcu“.
Ukopao se, promenio nekoliko boja na licu zureći u nož, pa sasvim prebledeo.
– Ništa, ništa – uzmicao je unazad mešinom, sa raširenim dlanovima pripijenim uz grudi i okrenutim ka meni.
Sve pobočke idući, vratio se, ne gubeći me iz vida.
Ne znam da li bih ubo.
18:20
Ako neko nosi sat od 10 000 evra, a drugi se bagatelišući rasipa novcem ulepšavajući kućnog ljubimca, i ako nekom dete umire od bolesti i izgladnelosti u nekoj čatmari – šta raditi?
Da je to moje dete, ja bih od onoga koji mnogo ima oteo da bi dete preživelo, ako me uhvate robija je nevažna.
Bila bi to pravda a ne zločin.
Da su neki raniji velikodostojnici manje grabežljivi bili, giljotina bezgaćnika proradila ne bi.
Socijalna davanja nisu toliko humanost koliko strah.
21:10
29. oktobar 2013.
Lejla, kurva beogradska:
„Znaš li, Miloše, koliko mi je ljubav smešna, mnogo.
I te izjave, ljubavne, padanje na kolena, i buketi ruža i uzdrhtale ruke, i zaklinjanja u večnost i poezija „Idi mi – dođi mi“.
Ne znam da li ste vi pajaci ili ljudi.
Možda je to do mene.
Znaš, imala sam jedanaest godina, tata je otišao, od mame, koja nije bila najbolja. Zaljubio se. Da je to Ljubav, shvatila sam kasnije. Ali već me je bio napravio… a u njegovu ljubav se nisam uklapala.
Posle sam samo živela.
Bilo je kako je bilo, i tu se ništa ne može promeniti.
Ranije sam još sanjala, kasnije sam prestala, radila sam svoj posao, dok su padali po meni, kao da se na dnu moje pičke jebem li ga šta nalazi.
Pa je l’ to nije smešno?
I ja ne znam, Mišo, da li ljudi uopšte shvataju šta hoće i žele i šta mogu, i da li znaju šta priliči čoveku a šta ne?
Pa valjda je i to jebanje vezano za dušu, ako jebanje išta vredi i ako imamo dušu...“
Sa bretele njenog kombinezona obrisao sam suzu i dolio nam rakiju.
3:20