ovo pitanje, ali kako se zove tvoja baba po majci?”
Mile se zamislio: “Lena… zapravo, Eleonora, ne pamtim je, ona i deda su poginuli u saobraćajnoj nesreći pre no što sam se rodio…” Zatim je dodao: “I mama je bila sa njima u autu, ali, nekim čudom, ona se izvukla nepovređena! … Zašto pitaš?”
To je bilo to. Nije bilo sumnje, Mile je iz Lakića loze… A prokletstvo je, izgleda, već imalo posla sa njegovim precima!
“Dobro, Mishelin, sve ću ti objasniti kad dođem… Budi sa Ivanom u stanu. Vidimo se…” Hteo je još da doda ‘čuvaj se’, ali ne reče ništa. Nije hteo da ga plaši…
Grozničavo je razmišljao šta da učini. Najvažnija stvar je bila da Mile poveruje u prokletstvo. Sad je znao, neko iz loze Magdalene Simonović mu se približio. Neka žena, ili devojka, koja je u srodstvu sa Magdom i Roksandom. Koja je u srodstvu sa Marijom. To ne može biti dobro… Mile mora da mu poveruje!
Setio se lančića. Pentagram je vikanski simbol. Nose ga veštice. Možda Mile zna nekog ko ima takav lančić? Teško, one ga kriju… Dečak mu je pokazao i knjigu koju je pronašao kod Luke Jevremovića. Kako je ono Luka rekao? Mislim da je stari paroh Nikodije Stefanović ovu knjigu za tebe i napisao…? O, kako se nadam da jeste! Knjigu, znači, imam. Još da pronađem lančić…
Mile mora da se skloni iz Beograda. Ima majku u Čikagu. Mora ga nagovoriti da ode kod nje. Tamo će biti bezbedan. Bar privremeno, dok on, Laki, ne otkrije kako da izbegne prokletstvo. Možda ova knjiga otkriva kako? Bože, nemam mnogo vremena, ali moram pročitati knjigu. Ključ je u njoj! Možda ima neki recept, kao ono, kolac za vampire, pa da zabijem u crno srce Magdalene Simonović! Ali, moram prvo da pronaći telo! Njeno telo nikada nije pronađeno! Nema označen grob! Toliko pitanja bez odgovora, a tako malo vremena!
Vozio je zamišljen. Nesvesno je povećavao brzinu na preko sto dvadeset kilometara na sat…
Odjednom se setio i pozvao je Mariju. Javila se posle prvog zvona, kao da je, tamo u Parizu, sedela pored telefona i čekala njegov poziv.
“Marija, klupko se razmotava. Pronašao sam dokaz da ima još neko u mojoj lozi, Mile Desertić, živi u Beogradu. On je praunuk mog dede-strica Jovana Lakića, koji je za vreme rata živeo u Beogradu. Imao je vezu sa nekom Goricom Davidović, iz koje se posle njegove smrti, rodila ćerka, Eleonora, koja je Milova baba po majci… Jesi li ti nešto pronašla?”
Duboko je uzdahnula: “… Nisam. Ono što znamo, to je da je Magdalena Simonović imala kćerku Mariju, koju je rodila sa sedamnaest godina i dala na usvojenje. Bilo je nemoguće u ono vreme da zadrži vanbračno dete. Marija je rodila moju babu Magdu, ona moju majku Roksandu, a iza njih sam ja… U našoj lozi uvek je bila samo po jedna kćer…”
“Da li je moguće da je tvoja majka rodila još jedno dete, a da ti za njega ne znaš?” upitao je.
“Moja majka je, tako sam ja mislila, bila bolesna od šizofrenije. Još od mog rođenja lečena je u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa, istoj onoj u kojoj je radila Magda, sve dok, sredinom sedamdesetih, nekako u isto vreme kad se baba penzionisala, nije nestala… Mislim da joj je baba sredila da pobegne i da su ostale u kontaktu svih narednih godina… Ne znam šta je radila i gde je bila do 1995. godine. To sad niko više ne zna… Moguće je. Kad bi znali gde se krila tih godina, možda bi saznali i da li je imala dece…” Marija je zastala, bilo joj je teško.
Laki se sećao tog kasnog leta 1995. godine i užasa koji je nastao u kući obrasloj bršljanom, u Lakićima…
20.
Sedeli su u srednjoj sobi.
Zapravo, nisu svi sedeli. Ilinka je ležala na otomanu, pokrivena tankim ćebetom, i posmatrala neku tačku na plafonu, otprilike u pravcu sijalice na dugačkom, krivom kablu. Nemo je pomerala usne, kao da je pričala sa nekim koga samo ona može da vidi. Lenka je stajala pored njenih nogu, naslonjena na zid između otomana i vrata od zadnje sobe i netremice gledala u Magdu. Magda je sedela na stolici koju je privukla vratima. Njene staračke, bledoplave oči, sa podsmehom su gledale u Aleksu. Pored nje, blago raširenih nogu i skrštenih ruku na grudima, uspravna kao rimska statua, stajala je Roksanda, poput nekog telohranitelja. Na lice ukočeno u zlurad osmeh, okrenuto Aleksi, padala je gusta talasasta kosa. Nije je sklanjala.
Magda je pričala Mariji. Napolju je padala kiša, njen monotoni šum prekidala je samo udaljena grmljavina.
“…sagradila si zid oko sebe iza koga nikog nisi puštala.
Otvarala bi čelična vrata na tom zidu samo kada bi slikala one tvoje odvratne slike. Sve moje misli tebi upućene, završavale bi ružno predstavljene u košmaru boja na tvojim platnima. Ja sam odavno mislila da si ti izgubljena, ali Roksanda mi je obećala da ćeš se jednom urazumiti. Da je u tebi naša vikanska krv, da će te dotaći duh Magdalene Simonović…”
Aleksa je razmišljao. Dobro, sa Ilinkom će biti lako, dovoljno je samo da joj izvučem jastuk ispod glave i poklopim ga na nju par minuta. Ali, Lenka je žilavija. Moraću prvo Lenku. Skočiću na nju i ovim rukama obuhvatiti taj kržljavi vrat. Pućiće kao suva grana… A onda je na redu Aleksa…
“… Prokleta im loza, seme Alekse Lakića mora biti uništeno, kao što je on pokušao da uništi Magdalenu. Još i danas se budim sa užasom, sanjajući ruke na Magdaleninom vratu, što je guraju u hladnu vodu potoka. Vidim njen strah, ali i moć da nam svima prenese tu sliku, dok joj svest otiče niz hladnu vodu. Kriknula je i prenela nam je sliku kao svetlost na fotografiju…”
Da, mislio je Aleksa, u pravo je Magda, proklet je taj Aleksa! Ali, rešiću se ja i njega, izgoreće
u ovoj kući zajedno sa svim duhovima loze Lakića… Aranđel je pokušao isto da učini, pre nego što se ubio, ali je zaboravio da zaključa vrata, i ona prokletnica Milica spasla je zlo seme… Ali ja ću zaključati, da, vatrom ću pročistiti ovo leglo