mi se da me krivo i čudno gleda. Iskreno govoreći, njegov jarac i koze
su mnogo smrdeli, pa me je sve to skupa vrlo brzo oteralo odande.
Na svu sreću, zamaman miris pečenja sa ražnja me je uskoro na-
terao da sav taj vonj zaboravim. Pa opet, za mesa novaca nisam imala,
a ona me krajcara u džepu svrbela. Zato sam rešila da odem na stranu
di su se slatkiši prodavali. A tamo tek metež! Deca za rukave vuku
svoje taje ka tezgama punim staklenih teglica sa svilenim bombo-
nama i šećerlemama, iznad kojih vise slatke ispletene lule i liciderska
srca. Čuje se cika i dreka: – ’Oću ovaj svileni roza! Ja bi šećerlemice!
Mi bi karamelice! Kupi mi tajo, kupi mi dve lulice! Na to se bombon-
džije deci smeškaju i slatkiše im odma’u artijane fišeke pakuju, a na
nji’ove taje ič ne zarezuju, sve dok im po koji groš ne uzmu. Obučeni
onako u bele mantile, bombondžije me podsetiše na one lekare što
su pre neku godinu svraćali u naše selo da prebroje i spale mrtve od
kolere. Stresoh se od te pomisli, al’ me tak’e misli manuše čim dođoh
na red ispred slatkišarske tezge, gde za trijes groša napazarih kiselih
bombona. Stadoh ih u slast tamanit’, sve se lepeć’ po rukama i kosi,
gledajući u medena srca ukrašena ogledalcima. Zamisli, sama sebe
da gledam u tom malom srcu? To kao kad bi u svoju dušu zavirivala
i sve na svetu videla. Onda se trgoh. Sve? Ma ko zna šta bih u svojoj
duši videla! Ustravih se, pa naglo okrenuh glavu od licederskih srca
i produžih dalje, a kroz sećanje mi prođe kako sam se jednom prejela
medenjaka i razbolela. Bila sam proždrljiva i uvek sam se bojala da
ću ostati gladna. Nije da nismo imali hrane jer za dobrih je godina
avlija bila puna pernate živine i obori su puni svinja bili, al’ čak bi i
tada sve to bivalo skromno raspoređeno, a kamoli u ovoj siromaškoj
godini. Zamislite vi taj redosled deljenja obroka u porodici sa trinaj’st
duša. Prvo bi deda dobij’o, pa majka; zatim taja, pa moja braća i se-
stre; a onda ja, plavooka. Mama bi sipala sebi tek naposletku. Krom-
pire pečene u plehu sam volela da jedem, al’ dincovano pile nije
imalo dovoljno delova, pa dodeljenim nogicama nisam bila zado-
voljna. Govorili su: – Ti ćeš Maro ionako otići sa našeg salaša, zato
su pileće noge zdravo dobre za tebe – Da, bila sam skitnica, bila sam
lutalica... Bila sam vašar. Sećam se da mi je mama svakog proleća
prve mlađare koprive pripravljala za jelo. Nisu te čorbe bile nešto
A rgus B ooks O nline M agazine # 17
11