Razmišljao sam. Koliko li je vredno rizikovati sudbinu dva čoveka zbog jednog starca koji možda nije toliko lud koliko se mislilo. Docu sam video dva puta u životu. Tri ako računamo kratku i ne mnogo emotivnu posetu agenciji kada je doneo papire. Ničim nas nije zadužio da pratimo njegov trag dalje nego što je to smisleno i bezbedno. Već sam bio na ivici da kažem matorom da produži niz Traku i vrati nas kući kad me veseli zvužduk vrati u stvarnost. „ Otkačili su se. Možemo da pređemo …“ „ Ne“, odmahnuo sam glavom. „ Možda je varka. Ima li još neki prelaz u blizini?“ Pogledao me je, ali nije protivrečio. Upro je prstom u krst na mapi. „ Na drugom prevoju Trake. Procep je suviše mali za konvencionalni brod, ali moja cura nema gde ne može da se zavuče.“ Osetio sam kako se dvoumljenje povlači pred uzbuđenjem i zastao. „ Možda, možda bi trebalo da porazmislimo. Ne želim da rizikujete sve zbog …“ Prekinuo me je glasan zvuk pljuvanja, prporaćen smehom. „ Ti treba da porazmisliš. Ja poznajem svemir. Umem da nestanem u svakoj od njegovih realizacija.“ Najednom, nije mi trebalo mnogo. „ Primate li posadu?“ pokušao sam da se našalim. Nisam bio siguran da li me je čuo. Preusmerio je svoju curu ka prevoju. Uskoro ćemo se opet naći na unutrašnjoj strani Trake. Razmišljao sam, možda treba da kažem matorom Mebu kako ja, u stvari, nikada i nisam prešao u drugu realizaciju.
Vreme je, najednom, stalo. Brodić je prestao da pišti i skiči i kliznuo u mrak. Kosmos oko mene je poprimio neznatno drugačije, mada poznate obrise. „ Dobrodošli u Uporednu realizaciju broj 2.“ Ovoga puta, glas mu je zvučao nekako dostojanstveno.
***
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 63