Prema groblju je prilazio i Mishelin, kako je od milja zvao svog najboljeg druga, sada sinovca, Mila! Dolazio je u odeći u kojoj ga je zadnji put video ispred kafića „ Scilla“, u farmericama i kožnoj jakni motorki. Mile se jedini nije smeškao, izgledao je zbunjen i izgubljen! Prošao je pored svih i stao mu najbliže.
Laki je bacio jedan unezvereni pogled prema mladiću u belom kombinezonu, ali je on izgledao miran, pogledao je ovlaš u Mila, kome je ličio kao rođeni brat, a onda mu je uzvratio pogled, pokazujući mu glavom prema parohu, koji je sad već završavao obred …
Mile je umro u bolnici, vrištalo je u Lakiju! Evo ga sad ovde sa svima, izgubljen je, jer je tek ovde dospeo, ništa nije vredelo što je pronašao kosti, Mile je ipak umro!
Mihajlo ga je povukao za ruku, trebali su njih dvojica uzeti konopce, da spuste kovčege u grobove, dok Ilija izvlači gredice ispod njih …
Spustili su oba kovčega u rake, a onda je Luka prvi uzeo grumenje zemlje, i bacio u grobove. Sagnuo se i Laki, bacio dva grumena i dvaput se prekrstio, a onda primeti da ga mladić u belom kombinezonu zove da mu priđe!
Rakama su prilazili i ostali, saginjali su se da uzimaju zemlju, ali bacali su vazduh. Svi su bili nematerijalni, svi su bili duhovi!
„ Drago mi je što se upoznajemo, Aleksa Lakiću, ja sam Aleksa Lakić!“, rekao mu je mladić u belom kombinezonu, a onda se nasmejao: „ Nemoj samo da mi pružaš ruku, proći će kroz vazduh, i sam sam nematerijalan, kao i ovi duhovi!“
A ti duhovi, bacivši zemlju i po jednom se prekrstivši, okretali su se prema njima dvojici, mahuli bi im, i onda bez reči odlazili! „ Ko si ti?“, pitao ga je Laki. „ Pa, upravo sam ti rekao, viđali smo se mi, samo sam ja tada imao petnaest godina, i nosio sam kratke pantalone“, nasmejao se Aleksa Lakić. „ Duga bi to bila priča, biće još prilike da se sretnemo kad budeš imao više vremena …“
Aleksi Lakiću se odjednom stvori u rukama nekakav uređaj, nalik tabletu, i on kucnu nekoliko puta po ekranu.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 219