17.
Laki je, zbog kiše, odlučio da prekine sa oranjem, pa je pošao za vidovnjakom. Za njim su pošli i ostali, mada se Ivan očito ustezao od ulaska u kuću. Ipak se, knjige skrivene pod majicom, provukao kroz šiblje za ostalima.
Bilo je kasno popodne, ali je zbog oblaka, u kući vladao polumrak. Vidovnjaka su zatekli kako sedi na otomanu u srednjoj sobi, zatvorenih očiju i pognute glave.
Laki je pronašao i upalio lampu. Struja je u kući bila već godinama isključena. Posedali su za sto, oko lampe. Ivan je otvorio knjigu na mestu gde je stao i nastavio da čita, stalno pogledajući za senkama koje su igrale po zidu, prateći pomeranje plamena lampe.
Laki je pogledao u vidovnjaka, ali, on se nije ni pomerio. Kao da je zaspao i nije primetio da su ušli. Zato se okrenuo Ivanu: „ I, ima li šta, Ivane, u knjizi o ljudima koje sam ti pominjao?“ Ivan se trgao. Okrenuo je desetak listova unazad i odgovorio: „ Zapravo, ima zanimljivih stvari, i to na više mesta. Ja sam podsavrnuo ćošak lista, gde god sam na nešto naleteo. Evo, ovde, na primer, navodi se tekst Vukadina Lukovića o nestanku Alekse Lakića iz Šapca … Da pročitam?“, pogledao je upitno Lakija, a kad mu ovaj klimnu glavom, Ivan nastavi:
„ Leta gospodnjeg 1895. godine, na sam dan jesenje ravnodnevice 23. septembra, moj prijatelj Aleksa Lakić je nestao, kao da je u zemlju propao. Boravili smo prethodnih dana u konaku’ Beli orao’ uglednog krčmara iz Šapca, Dimitrija Rakića. Od prethodnog dana uveče, Aleksa je bio zaključan u svojoj sobi, nije izlazio, niti je koga puštao unutra. Tog jutra, čim sam izašao iz svoje sobe, primetih da su vrata njegove širom otvorena. Sve su njegove stvari bile tamo, pa sam sišao da ga potražim u krčmi. Nije ga bilo. Tada mi je prišao naš kočijaš saopštavajući mi da je i naša kočija sa četiri vranca noćas nestala. To je bilo čudno, jer Aleksa nije sam nikad nigde vozio.
Rešili smo da ga sačekamo, obavili doručak i ručak, ali, kako se nije vratio do dva sata iza podneva, prisetih se da smo prethodnog
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 202