Tamara Babić
WHAT IF...?
Konačno kod kuće... Otključavam vrata od stana. U hodniku razbacane cipele po podu u tolikim količinama da bi se moglo obuti omanje kinesko selo ili solidan brlog stonoga. Levicom izvežbanom na malom fudbalu raščišćavam deo poda da bih imao gde da spustim kese iz marketa. Probijam se do kuhinje. Hrpa skorenih sudova. Da li je moguće da ih je ovoliko nakon samo jednog dana? Zasučem rukave i počnem ljutu borbu sa zverima od keramike i emajla. Dva sata kasnije na stolu je večera i entropične tendencije zatvorenog sistema stana su ugušene. Baš kada je bitka okončana, čuje se zvono.
„ Ćao, dragi! Jel ima nešto za večeru, gladna sam kao vuk?“ Ovlaš me ljubi u obraz i proleti do stola u trpezariji. „ Ćao i tebi...“ Žvaće halapljivo i prepričava mi zanimljivosti svog radnog dana – još halapljivije. Kada je uzela vazduh za novi rafal metaka o tome kakav je napredak danas postignut u izučavanju hadrona i kvarkova, stižem da kažem samo: „ Da, i moj dan je bio veoma sadržajan...“ Odgovara samo: „ Stvarno? Super! Nego da ti kažem do kraja šta mislim da je tu po sredi...“
Imao sam više nego dovoljno vremena da izvežbam veštinu pasivnog slušanja sa tom devojkom. Nije to neslušanje, već više kao detektovanje govora, ali bez razumevanja i razmišljanja o rečenom. Ako bi me pitala da ponovim šta je rekla, mogao bih to sa lakoćom, mada bi sve iscurelo iz mog mozga samo nekoliko minuta kasnije. Volim je i stvarno mi je drago što je toliko ispunjena svojim poslom, ali nekada jednostavno nemam kapacitete da se uživim u njene svetove.
Ona uživa u svom univerzumu koji je samo njen, a ja imam ja svoj svet – svoj posao i svoje snove koji nisu tako megalomanski kao njeni, ali su nas oni održali u mnogim situacijama. Da nisam radio „ običan“
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 104