Ko zna koliko su dugo na ovom brodu. Razmišljanja o samoubistvu sigurno im nisu strana. Okruženi su lepim ženama,
ali, oni, nisu ni lepi, niti za žene pokazuju interes. Njihovi prsti,
odvikli od mekote, ne prijanjaju više dobro uz žive tvari, njihova
pipanja imaju opor dah metala, lakovanog drveta i praznine,
naročito nje, praznine koja je neophodna svim muzičarima, tim
vešcima koji je jedino mogu ispuniti, zvukom, zvukom i samo
zvukom.
Nosferatu, dugački, mršavi, bledi kontrabasista, prilazi mi,
čovek je to karpatskih klanaca, u njemu je bledoća u izmaglici
dunavskih klisura, spor je, oprezna hoda i misli o nedostižnom,
uvek pod teretom, ophrvan svojim golemim instrumentom i
samim sobom. Pita me, a slovo mu liči na mrmljanje šarana bačenog na suvo, to su reči drakulovski tihe, mračne i dvosmislene,
pita me da li želim neku kompoziciju, po svojoj želji, rado će,
veli, odsvirati. Ne volim muziku, odgovaram kratko. Pripaljuje
cigaretu, ali se od kontrabasa ne odvaja, on mu je naslonjen na
ulegnute, mršave grudi. Gleda me. Povlači dug dim, ispituje.
Osećam da uvlači u sebe moj miris, njegov tip liči na pse goniče,
ti mršavi, uporni, koščati tipovi koji ne umiru, već se fosilizuju,
stapaju sa kamenim gromadama Karpata. Nosferatu. Kaže mi:
gospodine, nije trebalo da se ukrcate na ovaj brod. Nisam imao
izbora, kažem, a ne verujem u to. Noćas će se desiti nešto strašno,
uverava me. Sviraćemo samo posmrtne marševe. Kontrabasom?
Da, zašto se čudite, kontrabas je esencija svakog orkestra, potcenjeni svestranik. A šta znate, pitam ga, o onome što će se desiti noćas? Baca opušak, gazi ga, pokušava da razvuče sive, žute
usne u nekakav osmeh. Slušajte muziku, kaže, i odlazi. Njegove
pauze su kratke, ćutnje ne vrede, a razgovori njegovi, preduslov
su za nove, još jezovitije ćutnje. Čuvaj šake, mislim se, i miluj
kontrabas, svoju žensku, neko nema ni toliko, tvoje znanje je
veliko, pričaće o tebi po vašarima, birtijama i kultnim televizijArgus Books Online Magazine # 15
92