u tebi. U redu, osvetli taj mrak, Čadore, gospoda žele da vide.
Gospodo – mrak...
Četvrti burbon. Upozoravao sam, znao sam šta će se desiti,
a ipak sam ga popio. Ne znam da li sam u ateljeu, možda je
svet atelje. Izaći u noć, sam, obružan velikom četkom za farbanje, četkom za WC šolju i četkati, četkati paučinu obešenu
između tršavih brestova predgrađa i napetih zgrada sljuštenih
iznutra znojem ljudi, četkati primerke noćnih zveri – pijandure, transseksualce, policiju, sudiju uteklog sa bokserskog
meča. Hej, Čadore, crvene, crvene! Crvene boje daj, za drugove, bulevari su još uvek njihovi. A preko nje, crnu, crnu boju,
boju popišanih četkara, presretnimo čergare koji uprežu svoje
mečke u ručno sklepane nadriautomobile, gle!, oni jezde kao
osvetnici kartonskih mahala i seju svoje seme, kao bikovi rasploda, kao aveti onanije, oni su, oni sužnji koje želim sustići
i četkom osloboditi – četkom bukagijom. Četvrti burbon...
četvrti...
Brode, tebi se obraćam. U redu, nema poze. Ili, odaberi ti
jednu, kaži ime. Robert Mičam? U redu. Cigara u uglu usana,
čkiljav pogled, mamuze, dugački kolt za pojasom, crno, crno
odelo, crna pozadina, konjanici u galopu. Pristajem, posmatram
sa krme prizor: dve, tri lomače gore na palubi broda, goli, skoro
goli putnici igraju oko njih, konobari više ne raznose piće, ono
se proliva, lije se niz jarbole, sliva se, plavi glave i guše. Oni slave.
Negde, daleko, javili su, ostvarena je velika pobeda. Naš čovek,
potukao je do nogu mrske neprijatelje. Čuo sam njegovo ime
– Đokvan. Pozivaju me, žene, umazane požudom tek ovlaš, na
vršcima prstiju, pipave i dalje u kolenima i nožnim člancima, i
kažu – Đokvan je naš, i mi smo Đokvanove! Možda je taj čovek
nosilac znanja, možda on zna tajnu o meni, tajnu mog putovanja. Kada bih znao, samo kada bih znao, da li još uvek, u kišnim
danima, ispred moje kapije pravi se ona ista bara, koja je tu odArgus Books Online Magazine # 15
83