загњури главу у Сплићков загрљај не
могавши да гледа призор. Родић се
слинаво прихвати жита пре времена,
али нико не примети. Змаја се и даље
скриваше иза храста анализирајући
сваког понаособ, све тражећ тајног
кривца за моју смрт. Самољуб закука и
баци се на колена, а Гоца, шокирана
сценом, поче да га диже на слабашне
ноге и сама се добрано тетурајућ’. Сви
се гураше да убаце по грумен земље у
свеже попуњену раку.
Потом се приступило житу,
омиљеној посластици у Србаља.
Светина је мирно жвакала, одмахивала
главом у неверици и просипала ракију
на земљу пре првог гутљаја. Макрена
запали џоинт, повуче дим и остави га
поред крста с мојим именом. Недуго
потом светина поче да се разилази јер
се ваљало спремити за вечерашњи жур
и књижевно вече. Родић и Самољуб се
изгрлише са Гоцом и Сплићком, те
тужни и збуњени пођоше ка излазу са
гробља. Сплићко, Пепито, Наста и
Гоца осташе последњи на гробу, те
поделише неколико куглица жита са
слашћу. Змаја то услика мобилним
телефоном. Утом гракну врана са
храста и посра се по Змаји. Њих
четворо најзад пођоше стазицом ка
излазу смејућ’ се и сећајућ’
заједничких пустоловина наших, док
их Сунце обасјаваше пробијајућ’ се
кроз густе крошње кестена. Загрлише
се у љубави својој и побацаше
папириће од жита по околним
гробовима. Рекох ја, баш диван дан за
сахрану.
Argus Books Online Magazine #14
ПРЕПОДОБ
И би то кад свевишња сила небеска
заповеди те се преподобих
неочекивано. Би кад је заповеђено.
Обична србаљска девојка бејах, но
болну трагедију доживех и љубав
изгубих, те ми се живот стровали,
систем уруши, а срце поломи ко од
стакла да беше. На ивици провалије,
измеђ живота и смрти, борећ се са
злим демонима и силама пакла,
нејаких плећа а и физички обогаљена,
стајах избезумљена, не хајућ’ за живот
овоземаљски. Сурово рањена и
емоционално скрхана, богохулих и
сламах се из дана у дан у жељи да
ономе свету се предам и у смрт најзад
одем. Но, несвесна јачине своје, не
убих се тетејцем очевим, а ни вене не
пререзах, но борећ’ се из дана у дан,
просветлих