Јелена Андоновић
Србикон
(одломак из романа)
САХРАНА
Беше то негде у рано пролеће, моје
омиљено доба године када се све буди
и зри. Идеално беше за сахрану. Није
за умрети у зиму или у јесен.
Бљузгавица, магла, киша. О снегу да и
не говорим! Не бих волела да се та
окупљена светина смрзава и цвокоће.
Овако, леп је дан, идеалан за умирање.
Цвркут птица и дах тек процвалих
гробљанских трешања. Цео догађај је
чак пријатан. Дневна разонода и
лагана шетња. Моја сахрана.
Окупи се народ сваколики. Гледам
и очима не верујем, или барем ономе
што ми од очију оста. Изабраше неку
Argus Books Online Magazine #14
од оних лепих слика на којима се
кезим, вазда големих зуба, и метнуше
црни флор на ивицу. Увек сам била
лепа, да се не лажемо. Осмех беше мој
адут у животу земаљскоме и користих
га на кораку сваком. Много људи се
заинтересовано скупило да ме
испрати. Чудновато је то како се
Србљи егзибиционистички уједине кад
неко цапне. То их сети да су живи.
Онда бришу слинаве носеве и у
неверици не престају да понављају
популарну реч у Србаља - страшно.
Многи то раде механички. Многи дођу
да виде и да би били виђени. Хране се
сузама, јецајима и, наравно, свежим
житом. Не бих то схватила да не
доживех своју сахрану.
Кад ево, крену поворка на челу са
крстачом. Одувек се питах како ће
изгледати крст с мојим именом, а сада
кад имам директан пренос и није
толико чудно. Све је страшније док се
не деси. Иза крста жито па гомила
цвећа, стандардни редослед. Видим,
услишили су моју жељу. Оркестар
свира „Јебено фантастичног“. Знала
сам да ће им песма бити изазов, али
добро се сналазе. Народ пева јецајући.
У рефрену је најгласнији мој верни
мудоноша и небески звездочитач,
Гоца. Бунила се кад сам је задужила да
72