Пропорције су
међусобни односи
величина између делова
неке целине. Тачне
односе проналазимо
мерењем, а то значи да
се приказане величине
(цртеж), усклађују са
реалним (модел).
Карактер подразумева
скуп индивидуалних
особина датог живог
модела. То су пре свега
пол, пропорције, облик,
старо-сно доба и друго.
Мерење
(визирање),
вертикала и
хоризонтала
Приликом
представљања
тродимензионалног
призора у је дној равни,
веома су важне помоћне
линије, хоризонтална и
вертикална. Оне ће
помоћи цртачу да одреди
предмет у про-стору и у
покрету Хоризонталу
ћемо одредити линијом
воде (у суду или у
природи), а вертикалу
виском, односно у правцу
земљине теже. Ове две
линије налазе се под
углом од 90 степени.
Визирање је метод
којим се помоћу правог
штапића (игла, оловка),
упоређивањем односа
појединих делова
предмета или целине
одређују његове
пропорције. Визирање се
врши на следећи начин:
штапић се узима измеђе
два прста и палца,
подиже се испруженом
руком према моделу и
помоћу палца се одређује
релативна висина мереног дела предмета. Утврђена висина
постаје јединица мере, па се нађена вели-чина упоређује са
ширином тако што се рука из исте тачке обара. Ова мера се
користи и за упоређивање односа вели-чина осталих предмета
или делова предмета.
Формат и техника
Иако се некад практикује цртање модела и изнад приро-дне
величине у циљу што детаљнијег студирања форме, најбоље је
радити студију у природној величини или нешто мању од
природне због одстојања на коме се цртач налази од модела.
Тако не долази до деформација као код увећања и студија ће
деловати најубедљивије.
„Формат цртежа одређује и технику. Глава природне вели-
чине црта се по правилу угљеном, црном кредом или сангви-ном
(црвеном кредом) зато што ове технике снажно делују и са
веће даљине. Линија повучена у оквиру овог формата јасно се
види. Сенке рађене угљеном пљоштимице могу се такође
уочити са даљине од више корака. Слична својства у инте-
зитету имају црна креда и сангвина. Другачији је случај са
оловком или пером. Деликатност њихових потеза и линија
боље одговарају мањем формату који се ради и посматра из
близине. Велики формат рађен овом техником делује бледо и
бескрвно. Што се тиче цртежа рађених у тушу кичицом, они
могу према димензијама кичице да се сврстају и у прву и у другу
групу.“ - закључује Павле Васић2.
Цртеж рађен угљеном или кредом може се допунити кре-
дама у боји. Посебно бела може дати акценат на појединим
светлим местима. Употреба креда у боји или беле захтеваће
више вештине и знања да би се добили убедљиви ефекти.
Цртеж треба да одише свежином потеза, без много бри-
сања, кориговања, сувишних линија и детаља. Овај циљ се
остварује кроз дуготрајно вежбање и правилно усмеравање
цртача. Важно је да студент научи да пажљиво посматра мо-
дел и што тачније уочи основне облике, конструкцију и покрет.
Тако ће се избећи неконтролисани и непотребни потези и
тачно поставити основни цртеж.
Сенка се користи да би се објаснила форма или постигла
одређена материјализација. Пажљивим проучавањем валера
(односи светлог и тамног), истиче се тачност облика и форми
удахњује живот.
Од материјала за цртање користимо графитне оловке,
угљен, креде, пастеле, тушеве, мастила и разне врсте боја.
Као подлогу најчешће користимо папир. За студијски цртеж
важно је да папир буде еластичан да би био отпоран на
брисање, а треба да буде благо храпав, да би се по њему лако
могле из-влачити линије. Папир може бити и тониран у некој
жељеној боји. Данас у књижарама постоји много врста папира
различи-те дебљине, чврстоће, савитљивости, као и
различите тексту-ре, па у зависности од материјала за
цртање бирамо и одре-ђену врсту папира.
Argus Books Online Magazine
34