Slavica Klein
VETROVI OLUJNI
Ne ostavljaj me nikad samu.
Zagrli me ?vrsto i u snovima.
Kora?ajmo uporedo,
svako na svojoj strani života.
Molim, na usnama šapat
nežnih re?i
što ne?uje se od letnje kiše,
jer seva, grmi, a ja plašim se..
A u mašti te krijem
ispod masla?ka da ne pokisneš.
Plašim se...
Nestat ?e re? volim te,
napisana na staklu prozora sobe
i osta?e samo se?anje
na ono vreme velike ljubavi naše...
Ne, na ostavljaj me samu...PLAŠIM SE
POPUT LEPTIRA
Suviše je lepo, da bi trajalo...
Jer ti si poput leptira
što letiš sa cveta na cvet...
A ja pomalo umorna
od dokazivanja
trudim se opravdati
ono sto me ranjava
a teško mi ide – moram polako
jer previše tuge slilo se u meni.
Znaš da ose?am svaki pokret tvoj,
i re?, i misao.
Samo ne ose?am, ne ose?am
dokle ?eš leteti.
A možda i do?ekam da sletiš.
Možda zaboraviš te cvetove
otrovnih biljki – bojim se
za tebe, nestat Hv\Z?V?&WF???6?\Z?RF?Z???? H?V????[?F6R??f?Z????[?FF?G&V&'V?????FFR???V?R?? [?S??&wW2&???2?????R?v???P??????