Н е знам како је код вас , али у мојој кући нема већег трошаџије од моје жене . Да сам знао да ће ме таква судбина задесити , добро бих размислио да ли да за животну сапутницу узмем десет година млађу жену . Да вам не причам колико сам био срећан и то баш до дана кад сам ушао у осму деценију . Од тог дана све се променило , сем пензије . Њена вредност јесте остала иста , да не кажем испод достојанства , али за мене је духовно увек било вредније од материјалног . Увек су ме привлачила путовања и књиге . Јер , ко што кажу , шта вам новац вреди , ако не знате читати или ако не путујете ? А ја сам са својих седамдесет лета , напокон дочекао потпуно задовољење на том духовном плану . То ми је у неку руку омогућио Закон . Моје је било само да доживим седамдесету и да уђем у клуб „ привилегованих “. Добио сам бесплатну чланарину у Народној библиотеци и бесплатну маркицу Градског превоза , па сад могу да читам и да путујем ( по граду ), до миле воље . Сада осећам да сам цењенији у друштву , чак сам признајем и добио на , давно изгубљеном , самопоуздању . А онда ... Кажу да се нико није научен родио . И ма колико свако од нас мислио да су то смислили они мање паметни , да би се утешили , ја који себе сматрам изузетно паметним , спреман сам да то прихватим као чињеницу . И још додајем да у том учењу , итекако има чари . Јер можда раније нисам умео , али од како сам отишао у пензију , научио сам да штедим . И признајем да ми сада у томе нема равног . Посебно волим да уштедим на струји . Сигурно се питате како ја то чиним ? Лепо , користим предности које ми друштво пружа . Сваког јутра после лаганог доручка , прво свратим у Народну библиотеку . Узмем неку лагану литературу ( раније сам читао филозофске књиге , али сада ми је филозофије преко главе ), па онда књигу под мишицу и право до прве станице градског превоза . То посебно има ефекта у зимском периоду , кад су аутобуси топли . Срећом живим у великом граду , па има много линија . И тако сваког дана , од јутра , до поднева . Онда дођем кући на ручак , па јово наново . Али џаба што ја штедим кад она , моја жена , расипа . И не бих ја ни знао да је струја покупела , да ми није моје расипнице . А знате ли само колико би нам кућни буџет био олакшан да је она мојих година , па да је и она са мном ушла у клуб „ привилегованих “ , па да се тако '' привилеговани '' заједно возикамо по граду . Е кад само то помислим , мене обузме нека туга .