РЕАЛНОСТ
Пролази још један дан . Светлост у тами има необичан сјај . Скрхана од бола корачам као кроз сан . Хладно је . Ветар повија слабашне гране , Охоли живот разбија дане ... Све је то чудо ! Нејасне слике прошлости , комади сећања , чудни ликови из прикрајка , суморни погледи ; Пожутела лица ... Све је то реалност , свакодневница . Мрак у души , зебња у ваздуху , бродоломи на видику ... Као брод који тоне зарањам све дубље и дубље у сенку - утапам се у познату слику : Отужни свет . Све је то стварност . Без почетка и краја , грана за граном пуца , свака суза све више боли ... Све што остаје јесте да се нада , верује и воли .
УСАМЉЕНИК
У тамној соби пуној месечине , седи усамљени човек . Тихи звук виолине и слике прошлости разарају му срце . Ветрови хладни ломе душу . Боре на челу сведок су дубине бола , искрене а неостварене љубави .
За њим су године пуне нада , страховања и патњи , скривених од туђих погледа . Муче га . Кидају последње танане нити његова универзума . Маме му клетву за дан рођења свог и молитву за опроштај и спас .
Све јачи звук виолине , шири се кроз тамну ноћ . Очај усамљеника расте и нараста до небеских пространства . А он у последњем јецају поставља себи питање : Да ли ћу дочекати нови дан ?