Мрзим кад ми викав да сам готовáн , и док се обрнем , онó – готов дан ! Ја идем полáко , да закáсним нећу . Онú што се журив , прескóчив и срећу .
Мрзим кад ми куче узме ладовúну . Ручáк не рачýнам кад је на брзúну . Ти што потрчкýјев , несу моја браћа . Човéк само бýве на брзúну ваћа .
Мрзим тој што неје сваки дан недéља . Зéмља Дембелúја , тој је моја земља . Кажу , за будáлу , увек пóсо има . Али ја се чувам , ич ме не занúма .
Легнем на грбúну , ýвис све четúри . Око мен ’ бробúњци , пчеле и лептúри ; тамо људи копав ... Пуно цело поље ! Кад гледа са стране , човéк вúди боље .
Мрзим кад сам жедан , а бунáр долéко . Мрзим што дубóко úскопа га неко . А мрзим и даље да сас тебе збóрим , па óдо под крушку , да мозак одмóрим !
Знам ја заштó су паре окрýгле ! Да се тркáљав , да мењав газде … „ Ал ’ моје руке ко да су шугле “ , смеје се татко , „ вечито празне .
Дође ми често да плачем тужан ко старе жене на задýшнице . Увек ми фали , увек сам дужан . Проклéте паре вадодýшнице !“
Прича ми татко и стиска шаку : „ Ал ’ горе главу ! Kаквá бре , туга ! Мора поштýјеш и стару банку , само ву никад не буди слуга .
И нé ти треба крýпно ни сúтно за онóј што је за живóт бúтно : обрáз и здравље , љубав , слобóда и пријатéљство ... Паре су вода !“
Па диже руку , ко на селски збор . Ја га посмáтрам , ýбав ми , Боже ! Несу динáри једúни úзбор . Што не мóж с пáре , сас реч се може !
Две иљадáрке стиснýја у џеп . Онé су тáтков једúни буџéт . Бате це жени , ће дође снáша . С њи ће кúтимо армоникáша !