Окупирана глава плива низ прокључалу реку Тенкови месеца заглибили се у блату свако подмеће ногу своме јату Нико не гужва љубавничку постељу меку .
Мазохистичка олуја тера ме да певам туђу химну окоштали људи псују живот као разлог страха све што прође враћа се задихано и без даха нико не сме да подигне завесу димну .
У кући цвећа мољци трче почасни круг на Дедињу лешеви живих беже из провалије нема златног ковчега без самртне чаролије реинкарнација отуђенима постаје најбољи друг .
Што мање мислим више знам и памтим везана врећа шета по граду поваздан пуно волим себе што сам слободан изгореле илузије тињају а ја још пламтим .
На хиподрому коњима не дају воду даме у шешириима очима колутају окупиране главе с комарцима лутају певају свом Вођи најлепшу оду певају свом Вођи најлепшу оду !