НАПУПЕЛИ ГРОЗДОВИ („ Јесен стиже , дуњо моја “)
Гранула плаветна небеса . Нигде облачка , звезда сунчана упекла ни да је половина лета , а не већ очекивана јесен рана , богата , издашна радодајка сочних зрелих плодова . У винограду примамљиво висе напупели гроздови , као дојке у зреле девојке .
– ’ Ајд ’ мо , жено , обићи ону нашу винолозицу , нисмо одавно . – Ид ’ у очин , Панто , куд си зап ’ о на ову жежену пасју оморину ?
– Која жега , жегнули те ђаволи ! Има тамо онај орај крајпуташ . А и лоза даје дебела ’ лада кад се под њом пружиш . Сва је набујала . Нико нас ни видити неће .
– Ама , човече , как ’ а лоза ! Ономад смо је орезали , сваки чокот , немаш тамо за шта се у ’ ватити !
– Сам ’ ти крени са мном , зна Панта за шта да у ’ вати . – ’ Ајд ’, кад ти диваниш ! Увек је по твоме , црни Пантелија . – Некад је и по твојој ...
– Ју , немој да си брезобразан . А и гроздови су тек прошарани , још наливају , бујају ...
– Па то ти и диваним већ пô сата ! Ништа лепше него кад су једри , па пуцад потврђа , обла к ’ о козја сисица ... Можемо и јабучетине брати .
– Које сад ђавоље јабуке ? Та , немамо их у нашем винограду . Исти си , Панто , к ’ о и наш комшија Стева .
30