ЧОВЕКОВ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ
„ Имаш ли ти да ми позајмиш 100 евра ? Једино тебе нисам питао “, прозбори човек уморно и кисело се осмехну . Потапша пса по глави и помази га иза уха . Пас спусти влажну њушку на човеково колено и лизну га по , од сунца потамнелој и од рада изранављеној , руци . Овај се осмехну и протресе му благо вилицу . Пас кину и исплази језик . Не њему је , влажна и балава од пљувачке , почивала новчаница од сто евра . Човек је нетремице посматрао пса , осећајући како му језа лагано плази кичмом . Промешкољио се незгодно у фотељи , покушавајући да нађе бољи положај за ноге које су одједном постале тешке као олово . Облио га је хладан зној и готово да је заборавио да дише . Кад је увукао ваздух пуним плућима , хтео је да посегне руком за новчаницом , али се бојао да ће слике нестати . Зато је наставио нетремице да посматра пса , који је дахтао отворене њушке и мирно чекао да се газда послужи ненаданим даром . Најзад , као да се пренуо из сна , човек се покрену . Пружио је руку лагано , као да се није радило о његовом сопственом псу , као да је очекивао да ће да скочи и побегне и тиме га лиши малог , али тако жељног , богатства . Стезао је усне док је лагано примицао руку новчаници која је и даље почивала у псећим устима . Одлепио ју је са језика верног му пратиоца и почео да је загледа са свих страна . Примицао ју је очима као да не види добро слова и бројке , проучавао ју је на светлости патосне лампе са леве стране фотеље и најзад згужвао у руци , грчевито је стежући . Спустио се на колена и загрлио пса што је јаче могао . Мазио га је и тапшао по леђима , уплитао прсте у његову коврџаву длаку , тихо јецајући , све док пас није зацвилео од прејаког стиска . „ Хвала ти добри мој “, прошапутао је и пољубио пса у њушку . Овај се задовољно облизао , спустио на све четири и склопио очи , задремавши . „ Сто евра “, човек је загледао новчаницу , још увек не верујући да му се налази у рукама . „ Биће то сасвим довољно . За почетак .“
32