ГРАНД ПРОДАКШЕН ВЈЕНЧАЊЕ
Прије неколико дана гледам младу после вјенчања у Општини … ( зар је важно у којој кад је у свим исто ): Висока , осамнаестогодишња , црнокоса љепотица , са позлаћеном круном на глави мете бијелом , чипкастом вјенчаницом асвалт испред општине , вришти у трансу са раширеним рукама упртим у небо док “ армоника ” свира а “ армоничар ” пјева неку дебилску пјесму коју су снимили нека Ерни и неки Хера за Гранд Продакшен ( јебем ли га ако знам је ли ово исправно написано јер је назив ове најпопуларније балканске музичке куће на страњском језику ). Хармоника весело бруји , а “ армоничар ” тужно цвили завија , пјева о старом мерцедесу , његовим пропалим сједиштима и ћелавим гумама . Било ми је дошло да јој приђем и кажем да се не проваљује , да се не брука , да то што ови горе наведени ( гади ми се још једном изговорити њихова ретуширана имена ) урлају , није никаква пјесма , није никакво коло . Да јој кажем да музика може бити народна , забавна , рок , класична ... да то што се увија као змија око пања вријеђа изворно народно коло које се давно изградило и да његову кореографију има право само да мијења школовани кореограф и то само са мањим корекцијама да не би уништио оно што се у народу вијековима чува као реликвија , и што се назива : КУЛТУРА И ТРАДИЦИЈА ... Таман сам у својој лудости кренуо да јој то кажем , кад преко мене нагрну камара петнаестогодишњака , шеснаестогодишњака , двадесетогодишњака ... ухватише се у ред за младу , падоше у ” центротранс ”, почеше да се увијају , ломатају на све стране , мотају ногама , задижу опијено главу иза врата држећи се за ознојене руке , циче , гузељају , пијано подврискују , пуцају из разних оружја и оруђа пут Бога ... Ја , лежим доле у прашини , јадно се шћућурио и чекам да ме тај младалачки занос у својој новокомпонованој опијености згази , поравна са прашином , утаба ногама да нестанем са лица мајке земљице јер се ја , заједно са својом генерацијом осјећам кривим за страхоте које ова дјеца пролазе у овом часу њиховог весеља . Питам се , док ми ципела број четрдесет шест гњечи прсте на руци : Зар су ово наша дјеца , и гдје смо то погријешили ? А , можда , ми матори рокери , нисмо ни за шта криви ?
32