ЖИВОЈИН ДЕНЧИЋ
МОЈЕ МАЧЕ
У свом кабинету државни секретар ме замоли да причекам , а он оде да извести министра о мом доласку . Осврнух се око себе . Познавао сам тај кабинет . Још недавно то је био мој кабинет . Али сад је изгледао мало друкчије . На прозорима су висиле драперије са орловима . Док сам их разгледао , нисам одмах запазио да је секретарица државног секретара прекинула да типка својим наманикираним прстићима по тастерима компјутера и да ме посматра с великом радозналошћу . Најзад и ја њу запазих .
- Мишићу мој ! – тихо ме позва и насмеши се . - Маче ! – викнух . – Зар си то ти ? О , боже мој ! Нисам те познао . Тако си се променила и пролепшала . Притчах јој , хтедох да је загрлим , али она испружи шапе и рече : -Не , не , само без тога . Зинух од чуда . - Како мислиш без тога ? Толико те дуго нисам видео . - И ја тебе нисам дуго видела , па сам се одвикла – рече она . - Да , да – рекох правдајући се . - Тако је – она се осмехну и рашири шапе . – Једном смо се ипак морали растати . - Али како то – рекох – како то ?... Зар си све заборавила ? Па нас двоје смо чак спавали заједно . - С ким све нисам спавала – рече она осмехнувши се врло цинично .
– не могу ваљда живети са свима с којима сам спавала . Од такве искрености ме подиђе језа .
- Како се усуђујеш да говориш такве ствари ? Како те није срамота ! Зар ниси никад чула за љубав , верност и понос ? Зар мислиш да на на свету нема ничег светог ? А ја , будала , мислио на тебе , патио , сећао се чари оног трена ...
- Мили мој , љубљени , мишићу ... - мрмљала је гутајући сузе .
Приметих да се она ужасно узбудила , устрептала и наједном се баци на мене и шапама ме шчепа . Истог часа губећи свест осетио сам да идем у прошлост , у будућност , у пакао ! И мислио : '' Боже мој ! Што ти је подла људска природа !''
- Сад ће те министар примити . Он је строг , али праведан . Све ће rазумети . – рече државни секретар који ме је кроз одшкринута врата позивао прстом . Али мене више није било .