МИТАР МИТРОВИЋ
МОЈЕ САУЧЕШЋЕ
Био ми је добро познат ликом , одмах , али ни данас не знам ко је био . – Шта ти је ? – морао сам питати човјека који плаче и који је раширио руке чим ме је угледао . Зајецао је док ми је прилазио , случајно – помислих . – Не питај ме – умро ми је Милија , – рече с неким чудним олакшањем . – Моје саучешће . – Хвала . – Шта ћеш , мора се издржати . – кажем , док покушавам да се сјетим откуд ми је тај лик тако познат и откуд он зна чак и моје име и фамилију за коју љубазно пита . – Мора се издржати , мора , знам ја то , али знашли ти како смо се нас двојица слагали , знашли ? – Знам , знам . – казах , иако не знам ни ко је он , а камо ли Милија , а о слози ама башништа . Не знам ни данас , ни њега , ни Милију , ни слогу , али да ми је бар знати зашто ја јошувијек саучествујем у том болу .
БАШ МЕ БОЛИ УВО
Сеја прозор брише- Јак се тресак чуо ... Пукло стакло ... ако , Баш ме боли уво !
Брат с ' тестером ради- Струже дрво суво ... Нека га нек струже , Баш ме боли уво !
Тата дрва цепа И сав се задуво ... Нека га нек цепа , Баш ме боли уво !
Гладан питам маму Да л ' се ручак скуво , Нема ручка – каже , Тебе боли уво !