Шта ово брате раду ови људи , пита кум Циго , а кум се чуди , пуцају са памови , са патови , какви су брате ово ратови ? Ко да нису људи но авијони , мјесто да један другога са сабљама гони , па да ми цигани будемо сретни , пјевамо , плешемо у дан прољетни , а не под јастук кријемо главу , на сваку гранату једемо траву , ни мечку , куме , не могу да играм више неки је луђаци су пушку убише , оће , мој куме , сина да ми воду у неку њихову крваву походу .
А ја им кажем : Цигани не волу рата , ево , питајте мог кума , мог брата , реци им куме , не дај ми сина , мож ’ да га убије некаква мина , он крила шири кад пољем лети па мож ’ неком бити на мети , јес да је рабар , не боји се медвједа , ал не зна млађан как пушка изгледа , кад узме метак оће да га калајише , и онда , куме , кум нема сина више .
Циганин стари шути и плаче , док кум прст у лулу умаче , а онда кум подиже брке и рече : Ајмо ми куме на пут довече , наћемо неку земљу нама бољу , а они нека се и даље кољу .