ИГОР БРАЦА ДАМЊАНОВИЋ ДИБ
КАКО САМ БАЦИО ПАПУЧЕ
Било је веома рано , негде око осам сати када ми се улазна врата умало не одвалише од нечијег лупања . Тргао сам се мислећи да нас поново бомбардују . Брзо сам скочио из кревета и умало не поломивши врат улазећи у панталоне и облачећи кошуљу . Лупање је престало . Само што сам се вратио у кревет и покрио , врата опет задрхташе . Жена ме ритну ногом и посал да видим ко лупа . Немојте , молим вас да помислите да сам ја папучар јер папуче у журби нисам могао да тражим , па сам ка вратима кренуо бос . -Ко је ? - упитао сам , закопчавајући кошуљу . - Ми смо . - одговори дубоки глас иза врата . -Који ви ? - упитах , гледајући се у огледало у ходнику , намештајући фризуру . - Не ви , него ми , отворите . - умеша се други , пискавији глас . -Али , како да вам отворим кад вас не знам ? - Знамо ми вас , то је сасвим довољно- јави се онај први глас . Скидох резу , окретох кључ и отворих врата . Испред мене су стајала два човека . Један је био крупнији , већи и старији , а други је био његова сенка ; млађи , мањи и ситнији . Обојица су били ћелави . Не знам да главе полирају воском , али ћеле су им се сијале као сунце у подне .
Ми смо дошли . – рече онај крупнији . Али , ај вас нисам звао . Нема везе . Лепо нам рекоше да када бисмо вас чекали да нас позовете , то би се десило на светог Живка . То јест , никад-умеша се ситнији ћелавко . Тако је . Кад би смо ми чекали да нас ви позовете , у потпуности би оћелавили . Погледах у њихове главе . Који они , шта су вам рекли ? Знате ли ви колико је сати ? Никад није касно . Извините , немамо времена да се расправљамо , нисте једини-рече крупнији и одгурнувши ме , уђе у ходник . За њим уђе и онај други . Из спаваће собе се зачу женин глас :
Драги , донеси кафу . Може , мени слађа- рече млађи ћелавко износећи телевизор напоље . Куда ћете са мојим телевизором ? Пустите нас да радимо . Рекли су нам да ћете се опирати , али ја бих вам рекао да и не покушавате .