ДЕСЕТИ ЧАС , ТРЕЋА ЛЕКЦИЈА
ДЕСЕТИ ЧАС , ТРЕЋА ЛЕКЦИЈА
ПОСМРТНО КРШТЕЊЕ
Чуј ову причу , прикане мој , чудом да се начудиш ! Беше мој стари , бог да му душу прости , необичан човек . Не због темељне физичке грађе : им ‟ о је поширока рамена а ручерде к ‟ о лопате – права људина ! – него , не може свако да се похвали са два имена . Не верујеш ? Мораћеш . Ако коза лаже , рог не лаже .
Знаш , прика , шта ће ти рећи ова тиква пишчева ? Чим је мој стари дош ‟ о на овај загуљени свет , одма ‟ је им ‟ о муке овосветске око имена . Скупише се тетке и стрине , па почеше превртати светску ситуацију . Јесте да је седмо дете у породици , ал ‟ нек му буде царско знамење – не сиротињско ! И мудра одлука , без кума , паде : кућна бабица Стана рече дубокоумно : нек се зове – Фрања Јосип ! Згледаше се жене око кревета породиље ( бабе моје , по оцу ) и аминоваше име малог курајбера . Откуд двоструко име , питаћеш се , пријатељу !? Ама , тако се зваше аустоугарски цар , а мој стари се родио у сред рата , лета 1915 . Можда му то век продужило ; претури преко главе и Други светски , и доживе лепи ‟ седам и по деценија .
Е , сад чуј ово , за неверицу : кад се мој стари уздиже на небеса , мајка моја Елизабета , звана „ мала Лиза “, морала га покрстити . Аустроугари му давно уведоше , у књигу рођења , двојно име на тамо њиховом , „ угарском ” језику , јер родио се с оне стране Дунава . Мати не могаше мужеву пензију добити , у данашње савремено доба , док га не покрсти у „ Јожефа ”, уз два сведока . Чудо невиђено – посмртно крштење , без кума и кумице , прика мој , да не верујеш ! Срећом , надживеше га школски другари из истог места живљења , па они драге воље посведочише да је тај и тај покојник заправо Фрања Јосип , а не Ференц Јожеф . Још кад је матичар укапирао да се покојников отац ( мој деда ) звао такође Јосип , замало што не доби нервни слом . „ Ама , тај покојник није цар па да носи два имена !” – ишчуђаваше се високоумни административни службеник . То испада као да је отац давао сам себи име , прика мој , просто за Риплијеву рубрику „ Веровали или не “.
А целога живота носио мој стари своје часно име-двоиме , у читавој својој документацији : од радничке књижице , преко платног списка своје поштанске фирме , па здравствене папирологије до вересије у популарној комшијској кафаници „ Код Шаце ”. А кад би морао писати своје име са средњим иницијалом оца , сто пута би галамио на незнаног кума незнаног ( јер одрастао је као сироче од малена ). Био би то заиста царски потпис : после презимена би мој татица нашкрабао : Јосип , Јосипов , Фрања . Е , нека му је царска слава и хвала ! 18