ХУМОРЕСКА - СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ
ПРЕТЕЧЕ МЕ РЕЧ
Кад ти по дану месечина обасја пут , кад те у ноћи сунце огреје , кад ти креја људским гласом име изговори . Престиже ме реч , дата , прекршена . Вукла ме да подвикнем , дошла ми до грла ко поплава .
Због ње навукли глинене маске , обукли костим од иловаче , на ногама од јаловине . Ко да ће баш данас сунце задрхтати , неуписана у књиге живота , незабележена година у записима . Моја реч-људина ! Ко војник на прекоманди , кондуктер у спором возу , сува ми уста , језик пресушио , реч ненапојена . У бродском дневнику забележена ко долазак буре . Проређена , ућуткана , умукла , жива сахрањена . Написана или изговорена . Протрчи . Умире тихо на ногама , људескара . Ко старинска прича , ко песма из давнина , њено је прошло и опет долази . Облачи непонављане кошуље . Престиже ме реч , надвисила ме , предухитрила , затрчала се брза од памети , изговорена , претече ме реч , подупире ме . Моћна , пребрза , спора . На њој би ми позавидели пукови , са све наоружањем . Неком се причула . Зове по имену , довикује , испраћа . Реч нарикача , укопница . Кад умре стар , уста му се позлатила . Кад умре млад , реч вели : Бог изабрао најбољег тића међ нама , а родбина се слаже , просто им драго што је баш њихов . Милина у срцу . А после !? После се чује загробна тишина . Од кад сахрањују живе рећи , стављају им звоно и конопац у руке . Кад се заинати реч погрбљена , намерачена , језик се развеже , реч капарисана , разузданица , загледана , жилава , ником не речена . Све скреше у брк ко удовица revolucioinara . Не помаже бич , ни апсана ... Људско је грло ко бунар , где се надвикују : Гласимир , Гласигор , Ћутибор , Ћутанке .
Кад сви заћуте , престигне ме реч . На њој би ми позавидели и зимзелени и листопади . Пресуђује , осуђује , ућуткује , збуњује ... Траже је због непоштовања закона . Себи пишем . Себи кажем . И ни да чује да јој неко изјави саучешће , или обуче црнину . Крије се под присмотром тајних служби . A кад ожеже , побеже у брда , па је ти нађи међу вуковима и јеком .