С А В Р Е М Е Н И
Л А П О Т
Негде сам читао , ваљда код Адлера , причу о дечјој суровости . Чини се да данашњи писци немају довољно грађанске храбрости да пишу о томе . Наиме , једна четворогодишња девојчица одводила је своје вршњакиње на обалу језера да се играју . Када се дете заигра , ова притрчи и гурне га у воду . Касније су пронађени лешеви четири девојчице . Али суровост савремене деце је још суптилнија .
Човек , додуше , живи понижавајуће дуго . За то време сви га презру и одбаце . Особито они ближњи . Прву старост прати подсмех на рачун њихове немоћи и духовне излапелости . На први поглед то изгледа , чак симпатично : унуче се затрчи , гурне своју немоћну баку , она падне на земљу , уз смех и одобравање укућана . Али , када то почну да чине и остали чланови породице , онда то није шала .
« Зашто си се испоганила на нови тепих , свињо матора ! Докле ћеш да нас понижаваш ?» - вриште снаше , унуке и газдарице .
Када једно од двоје старих умре , тешко оном преживелом . Казне иду од батина , забране хране и воде , до трајне изолације . Наиме , млади не могу да се помире са оваквим сметњама које долазе из куће .
Ето , ономад нашли чика Милосава мртвог у сопчету над качаром . Укочио се и почео да заудара . Срећом , на њему није ни било меса . Само кости и тетиве ; ни црви се нису могли омрсити .
Нешто размишљам , колико је давнашњи лапот био хуманији од овог данашњег . И све би имало другу димензију кад одмазду не би чинила наша рођена деца !