ЂАВОЛОВ ЧАСОВНИК
Од како сам у недељном броју омиљених ми новина прочитао да сам у наградној игри освојио часовник сасвим сам изгубио и оно мало мира у души . Био сам , додуше , један од хиљаде срећних добитника и то ме је чинило мало сумњичавим . Осим тога , колико памтим последни пут сам учествовао у наградним играма још као младић и никада нисам ништа добио . Биле су то такозване игре Државне лутрије . Игре државе која је пропала брзо и неславно . Због тога ме је зачудило да сам у наводној наградној игри издавачке куће ЈЕДНОРОГ добио сат . Добро , може бити да се ја не сећам да сам учествовао у игри те издавачке куће . Можда сам успут , ко зна када , прочитао неку књигу коју су они издали . Међутим , како би они то знали . Никада не плаћам картицом . Трудим се да јавно не коментаришем ништа од прочитаног . У сваком случају , од тада почиње мој живот са часовником који нисам добио . Али ако га и добијем , помислио сам , што га не бих продао ? Јер , лова ми је заиста била преко потребна . Показаће се да је заправо требало да кажем своје историјско НЕ непотребној награди , али задоцнио сам . Дародавци су ме већ на неки начин јавно обавезали . Чак ме је и један добар познаник ( за кога сам веровао да ми је пријатељ ) позвао телефоном и , пола у шали пола у збиљи , честитао ми добитак . Рекао сам му да је све то глупи неспоразум . Али , знао сам да ми не верује . Више ме никад није позвао . Схватио сам да започиње опасна подела . С једне стране су били они који ништа немају и ништа од овог система не очекују , дакле огромна већина грађана и ја који сам , макар и симболично ипак нешто добио од истог система . Одлучио сам да јавно одбијем тај глупи сат . Шта ће ми сат у времену када на сваком месту знаш колико је сати захваљујући модерним технологијама попут мобилног телефона , лап топа , радија , таксија ? У омиљеним ми новинама рекоше да је реч о давно плаћеном огласу и да они ту не могу ништа . Чак су и рачуне уништили јер их закон обавезује да их чувају само неко време . У регистру предузећа и предузетника издавачка кућа која је платила оглас није постојала , ни као активно ни као пасивно привредно друштво . Према томе , није постојала могућност да им вратим сат који још нисам ни добио а већ ми прави проблеме . Узгред , стизале су ми и СМС поруке од анонимних особа у којима је ултимативно писало : Признај , лопужо , како си зарадио свој први милион . Или : Битанго , чиме си задужио гадове на власти кад ти поклањају сатове ? Људи око мене су увелико пуцали по моралним и менталним шавовима . Бес сиромашних и немоћних је све више растао . Једнако као и мој . Убрзо је у Београду избила социјална револуција оних који у транзицији нису добили чак ни штапић којим сада претурају по контејнерима . Треба ли рећи да ја у њој нисам учествовао . И треба ли поновити да награду због које се нисам јавно побунио , нисам никада добио ?! Али ипак сам нешто добио . Научио сам да ствари које не поседујемо а понекад пожелимо , владају нама озбиљније него оне које заиста имамо и не знамо шта бисмо са њима .