Последње писмо
Priče nemaju ni početak ni kraj, čovek nasumično odabere neki trenutak u životu, odakle se osvrne u prošlost i zagleda se u budućnost. Za mene je to svakako bio taj hladni februar 2000-te godine, kada sam postala vlasnica prelepe kuće koja ima divan pogled na more. Njeni zidovi su me fascinirali.Pošto sam tako dobar poznavalac istorije, nisam sigurna iz kog veka potiče cela kuća. U početku pretraživanja kuće, veliki deo svog vremena provodila sam na tavanu. To mesto je bilo stecište svih tajni koje je ova kuća krila. Još uvek se sećam mirisa koji sam osetila kada sam prvi put otvorila vrata tajnama. Dok sam pretraživala po tavanu, u starom kovčegu sam pronašla prelepe duge haljine divnih boja. Probala sam neke od njih, stajale su mi savršeno. Osećala sam se kao da sam pronašla teleport i otputovala u prošlost. U trenutku zanosa iz haljine je ispalo pismo i prenelo me u stvarnost. Sagnula sam se da pogledam bolje. Pismo je bilo požutelo od stajanja. Pismo koje nikad nije stiglo na određenu adresu. Radoznalost je u meni polako ključala, kao voda u džezvi za kafu. Na kraju me je radoznalost savladala i otvorila sam pismo. Pismo koje je godinama bilo neotvoreno.
20. mart 1918.
Najmiliji moj, ti si najlepši poklon mojoj napaćenoj duši. Ti si svetlost mog tužnog života. Tvoje plave oči su me podigle iz mrtvih, tvoj osmeh mi je udahnuo život. Zbog tebe sam onovo zavolela plavo nebo, ptice u letu, jutarnju rosu i miris kiše...Tvoja ljubav mi je dala krila i ja i dalje lebdim kao u snu. Hvala ti za srećom obojene dane, koje si mi poklonio i učinio da se ponovo rodim. Učinio si ovo doba rata podnošljivim. I sam Bog zna koliko sam zahvalna što mi te je poslao.
Ali mili moj, molim te, oprosti mi. Nisam imala snage da ti kažem o zloj sudbini koja me je zadesila. Htela sam, o tako sam htela... ali ludo srce se zaljubilo, bila sam sebična, oprosti mi živote moj. Tvoja snaga mi je produžila život. Dao si mi zauvek u odbrojanim danima. Ja znam da me ti čekaš, ali ja ne mogu doći. Izvini...
Ostalo mi je tako malo vremena, nekoliko sati, dan, možda dva... Ne znam.
Magli mi se pred očima, svetlost nestaje, ali ti si tu, kada tama zavlada, ja neću biti sama.
Volim te kao prvog dana, ne zaboravi... Odlazim sa ovog sveta sa osmehom na licu, jer sam volela i bila voljena i uvek ću te voleti.
Pišem ti ovo pismo zadnjim dahom, ali moram ti reći. Ti živi, nastavi da živiš. Nađi sreću, osnuj porodicu, uživaj u životu. A ja, ja ću te čekati na onom mestu, našem, pored mora.
Ne žuri... ja ću te čekati. Zauvek.
Samo tvoja An
Pismo koje sam te zime pročitala zauvek je promenilo moje poglede na svet. Sedeći u njenoj haljini na podu, pokušavala sam zaustaviti vodopad suza. Činjenica da mlada devojka nije ni stigla završiti pismo, koje je trebalo da pročita njen dragi, a ne ja, me je pogodila. Toliko jako, kao kada vojnika u ratu pogodi strela. Čitajući pismo iznova i iznova, odlučila sam da uradim pravu stvar. Zaklela sam se nad njenim stvarima da ću pronaći njenog voljenog i odneti pismo na pravu adresu, pa makar ga i dala njegovim unucima.
Sa novim ciljem u životu, uzela sam pismo i u njenoj haljini sam ustala i lagano zatvorila vrata tavana. Te zime, moj život se zauvek promenio.
Кристина Крављача IV4
8